Наша књижевност

ИЕ ере

279 ; __ Наша књижевног

камери, Гросман је натерао себе да исприча о Требљинку све до краја, не изостављајући ниједне ситнице, не пређутавши ниједног детаља, па ма како нељудски он био.

„И читати о томе је бескрајно тешко. Нека ми читалац верује, исто тако је тешко и писати о томе. Можда ће когод упитати: — „Па зашто писати, зашто се сећати свега тогаг“ Пишчева је дужност да каже страшну истину, грађанска дужност читаоца да је сазна. Сваки који се окрене, ко затвори очи и прође мимо, увредиће успомену на погинуле. Сваки ко не дозна праву истину, никад неће ни разумети с каквим непријатељем, с каквим чудовиштем је ступила у борбу на живот и смрт наша велика, наша света Црвена Армија“. Е

Тако је писао Гросман у своме опису „требљинског пакла“ — једном од најјачих књижевних дела из периода великог рата. Ја се нисам случајно вратио петнаест година уназад у пишчев живот, јер управо ова скица помаже да се јасно и потпуно претстави сав процес пишчевог развића, његово стваралачко вјерују и осебеност књижевног рада. Гросман је у литературу унео врлине које су му биле неопходне као инжењеру хемичару: савестан, строг избор материјала, истрајно, дубоко изучавање тога материјала и аналитичко му прилажење. Гросман не само што увек разуме, него и познаје предмет о коме пише. Њему је органски туђ површан рад, брзоплети закључци, и уопштавање, који се не наслањају на познате му чињенице. Али то нимало не значи да је творачка фантазија Гросманова прикована за чињенице, Не, мисао је његова смела и проналазачка. Она се не боји да погледа у будућност, она чврстим потезима доцртава оно што је писац у животу опазио, она извлачи синтезе и уопштава. МИ то је резултат стварног познавања живота.

Радећи у Домбасу, Гросман је живео у радничком засеоку, свакодневно. се сретао са рударима, ручавао у радничкој породици, а по завршеном послу седео на клупики са старцима. Он се није сретао с радницима само на послу под земљом, него је и живео њиховим животом на земљи, у време одмора и разоноде.

Гросман је добро упознао, разумео и заволео свој народ. Из лабораторије хемичара бацио се у лабораторију писца, и та га је нова област испитивања целог обузела. Али он је као инжењер радно и онда кад је рукопис његове прве приповетке „У добри час", о животу и раду рудара, изнета из Домбаса, већ био дат у редакцију московског часописа... У мају 1934 године Гросмана је позвао Максим Горки. У току тога искреног разговора Горки је рекао Гросману: »Знате шта» Маните се ви своје инжењерије и озбиљно се позабавите књижевношћу. Успећете.“ Горки се ретко варао у својим оценама писаца почетника. Ни овог пута се није преварио.

После приповетке „У добри час“, издао је још неколико збирки приповедака: „Срећа“, „Четири дана“, „Куварица“, а 1936 г. почео је да ради на најважнијем својем делу: „Стјепан Кољчугин“, које је замислио као трилогију која би обухватала догађаје и прву деценију ХХ века у Русији. Писање „Кољчугина“ је морао прекинути 22 јуна 1941 године. Изашла је само прва књига трилогије (у три дела) и први део друге књиге, под именом „Војници револуције“. Али је и незавршен Гросманов роман заузео значајно и чврсто место у совјетској књижевности, а његов јунак, Стјепан Кољчугин, одмах је освојио љубав и симпатије читалаца. Тешко је изнети садржај романа од 45 табака (узгред буди речено цела трилогија ће морати имати више стотина табака). Јунак романа, Стјепан Кољчугин је осовина око које се окупља много личности, претставника најразличктијих слојева руског друштва,

Неколико дана после почетка рата са фашистичком Немачком, Гросман постаје војни дописник новина „Краснаја звезда“. На фронт у Гомељ стигао 1е 5 августа, у време кад је Гудеријан са својим тенковским колонама заобилазио средишни фронт Црвене армије. Пред Гросмановим очима су изгорели Гомељ н Чернигов, буктали мали градови и села, Беле складне зграде украјинских гра-