Наша књижевност

дова у току неколико часова су се претварале у почађавеле изнакажене контуре, од веселих изби остајале су само суморне, бесмислене у својој нагости пећи, 2 сочно зрело летње зеленило корело се, црнело и превлачило лаким пепелом...

(Осећање књижевне дужности довело је Гросмана на обалу Волге — „реке руске слободе“, тамо где је имала да се одлучи судбина целога рата.

У Тамо постаје јасно да се не сме даље отступати. Сваки корак назад-велика је и можда непоправива несрећа. Тим осећањем је проникнуто "становништво поволшких села, то осећање живи у војсци, штити Волгу и Стаљинград... „ИМ Василиј Гросман остаје с онима који су се заклели да ће се борити на живот и смрт. Дели судбину осталих стаљинградаца, остајући на стаљинградском фронту до завршне етапе борбе, до ликвидације армије генерала Паулуса. То што је видео и преживео Гросман за пет месеци стаљинградске епопеје, делимично је испричано у скицама омањег зборника „Стаљинград“, који се појавио 1945 године У издању „Совјетски писац“. У Гросмановим скицама споредно је потчињено главном, метод синтезе истиче се над обичним у скици начином констатовања виђенога.

У ђаволској грмљавини боја, у гужви уличне борбе, у полетним јуришима једних јединица и гвозденој непокретности других, као да су урасле у стаљицградску земљу, Гросман увек налази осовину догађаја.

Разумни реалистички дар Гросманов не подноси компромисно затварање очију пред животном истином, далек је од књижевног лицкања и улепшавања стварности. Његове стаљинградске скице, као ни „Требљински пакао“, не плаше се сурове или страшне истине. Зато се читаоцу увек пружа могућност да загледа у сами корен ствари, да разуме суштину збивања.

Сада Гросман ради на новом роману. То ће бити књига о Стаљинграду. Назив књиге још није нађен. -

„Нећу се зауставити, — вели он, — на описивању грандиозних битака, чији сам очевидац био. На првом месту ћу се потрудити да покажем и образложим недељивост рата и мира, њихову зависност и, што из тога излази, узајамну везу одлучујућих фактора времена мира и рата.“

· Гросман је тај роман почео радити још 1943 године, али му дужност војног дописника нису дозволиле да слободно располаже временом.

Роман је замишљен у три дела. Сада је завршен рукопис првог његовог дела. Пред Гросманом је дужност да сачува и брижљиво заштити истину чињеница. Јер упоредо са измишљеним личностима, у роману ће живети и понављати своја славна дела неизмишљени хероји Стаљинграда: армиски генерал Јеременко, генерал пуковник Чујков и други. -

Владимир Дмитријевски