Наша књижевност

276 Наша књижевност

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

АЛЕКСАНДАР КОРНЕЈЧУК: „ПЛАТОН КРЕЧЕТ“

У „Платону Кречету“, комаду украјинског писца Александра Корнејчука, писаном пре десетак година, дат је један жив и занимљив исечак из совјетске стварности, без икаквог идејног или књижевног улепшавања, обично, једноставно, изистински. Колико је и самом писцу, иначе мајстору позоришне рутине, било стало само до тога да из богате стварности совјетског живота непретенциозно захвати свеж материјал и да га позоришном интерпретацијом предочи широким слојевима гледалаца, најбоље се види по томе што је он свом делу, од кога се могла направити изванредна драма, дао скромну форму драмске хронике без организованијег унутрашњег јединства, без подвлачења основних проблема, без већег психолошког продубљивања личности.

У центру драмских догађаја је Платон Кречет, један млади и смиони совјетски хирург, бивши машиновођа, подузимљив експериментатор и ватрени тражилац нових метода. Наивно инсцениране околности доводе до тога да се он заљу-. бљује у девојку свога шефа, Аркадија Павловића, који на целокупан рад болнице којом руководи гледа искључиво са становишта своје личне пробитачности и друштвене каријере, услед чега долази до двоструког судара. После читавог низа догађаја, испреплетаних мелодрамским љубавним сценама, узбудљивим спољашњим обртима и драстичним позоришним ефектима, комад се завршава потпуним поразом промућурног малограгђанског каријеристе који обећава да ће се поправити и пуном победом ваљаног специјалисте и исправног трудбеника. Али да би хепи енд био потпун, главни јунак се жени баш у тренутку кад већ изгледа да ће доћи до трагичног раздвајања.

Позоришна хроника „Платон Кречет“, остварена стилом позоришног репортера, није резултат брижљивог разлучивања споредног од важног, свођења мноштва на једно, сложеног тока на битно у њему: услов без кога се не може замислити реалистичка драма, која захтева типична лица у типичним ситуацијама. У „Платону Кречету“ нема органске сливености драмског материјала, која служи заобљавању и рељефном истицању једне одређене проблематике, кад и свака појединост, ма колико неважна, значи известан допринос основном току збивања, кад свака подробност, ма колико узгредна, даје светло за потпуније психолошко и социјално сагледање основног драмског језгра. У мотивима овога комада живот је дат онакав какав је, драмски непрерађен, богат у привлачним догађајима, занимљив у отвореним проблемима, живописан у људским судбинама и путевима, час блистав, час равнодушан, час потресан. У њему има свега: и смеха и суза, и лаке забаве и правих доживљаја, и мелодрамских ситуација и озбиљних психолошких решења, и површних закључака и дубљих социјалних мотивација. 6

Захватајући широко у живот, без одабирања, писац даје необично обиље живих слика које саме собом носе своју проблематику. Сва од живе материје, непосредно захваћене из живота, која се још тако-рећи није ни усталила у неку одређену форму, ова драма носи у себи борбу живог и мртвог, она носи непосредну тенденцију рушења старог и крчења пута новом. Тај живи окршај два света, оног прошлог из времена пре Октобра, који се одржао у менталитету