Наша књижевност

Хроника _ ; ; 277

· извесних људи, као психолошки продужетак коме више нема основа у друштву, и оног новог што је израстао на совјетском тлу, који носи генерација смионих и подузетних бораца новог живота, Корнејчук је дао у друштвеним и приватним односима људи, пратећи их у свакодневном раду, у свакидашњој борби с тешкоБама живота. Када једно од главних лица овог комада, Павле Семјоновић Берест, претседник Исполкома, посматрајући нарави средине у којој ради, констатује колико је тога још увек у њима барбарско, ми јасно видимо да је то и основна мисао писца овог дела. Оно је, дакле, ипак прављено с одређеном педагошкосоцијалном тенденцијом, која није наметљива, али се осећа: да објективно прикаже и самим тим разобличи оне негативне, дубоко у људима затрпане наслаге прошлости, које се ту и тамо, с времена на време, испоље и ометају човечан однос међу људима и правилно функционисање рада у заједници.

Ту основну тенденцију комада Корнејчук је остварио ненаметљиво, драмском илустрацијом једног случаја, помоћу кога слика, са ширином и бодрошћу које му даје вера у нови живот, период лењинско-стаљинског преваспитавања људи. Да би ту племениту тенденцију могао у пуној мери драмски оснажити, он је саму фабулу, везану за један особен случај, поткрепио низом верних појединости, понекад и читавих сличица из реалног живота, са пуно смисла за изобличавање кроз безазлен осмех, благу реч критике или оштро сенчење сатире.

„Платон Кречет“ даје врло много могућности за живу и занимљиву сценску интерпретацију. Недовршено у анализи, ово дело оставља могућности редитељу да сам, држећи се основних развојних обриса драме, изнађе све што је потребно за сценску пуноћу тумачења. Да би критика негативног у људима и средини добила пуни и прави смисао, ово дело треба играти лако, с пуно ведрине, полета и темпа, да се осети да у здравом совјетском организму, — како то и сам писац наглашава, — негативне појаве претстављају изниман случај, да не могу омести и не ометају општу радост људи животом. У режијској интерпретацији Владете Драгутиновића, дело је изгубило много од своје непосредне наинвности. У тексту који је остварен лаким стилом, без дубљег понирања, редитељ је тражио она места која су му, макар и само с формалне стране, давала могућности за дубље тонове, мрачне нагласке, тешка застрањења. Здрава ведрина комада, која је резултат оног оптимизма с којим се совјетски човек хвата у коштац с3 свима проблемима, преиначена је у малограђанску обест, као што су негативне појаве, смешне јер преживеле, интерпретиране, без икаквог оправдања у тексту, као тешка психопатолошка, скоро људски наказна застрањења. Дело је на тај начин, добило сасвим други вид, чак и у свом идејном значењу. У оваквој интерпретацији, редитељ се нужно задржао баш на оним местима дела која су и уметнички најслабија. У настојању да делу да дубину које оно нема, он је подвлачио баш она малограђанска места и оне театарске сцене, преко којих је требало прелазити са што мање инсистирања, да се не обелодани њихова незаснованост.

Остварујући замисао редитеља, већина глумаца дала је погрешну интерпретацију ликова овог комада. Једни су (Александар Златковић, Невенка Микулић) одлазили у грубе карикатуре, други су (Раша Плаовић, Дара Милошевић) на силу хтели да исконструишу неку трагичну унутрашњу дубину,. док су трећи (Иво Јакшић, Јелица Бијели) дали совјетску младост у малограђанском стилу.

_ Треба рећи да су Миливоје Живановић (као Павле Берест), Божидар Николић (као Терентије Бублик) и Теодора Арсеновић (као Кречетова мати) дали своје улоге савесно и студиозно, с пуно мере и укуса, стилом који је потпуно одударао од остале интерпретације. Од споредних улога, треба издвојити игру Смиље Шиник, Татјане Лукијанове и Зорке Златковић.

У преводу овог дела, који је дат лепим књижевним језиком, поткрало се неколико грубих грешака, које падају у очи чак и без поређења с оригиналом: профсавез уместо синдикат, редов путник уместо обичан путник, друштво уместо јавност.