Наша књижевност

= 3 59

ЏОН ПРИСТЛИ: „ДОЂОШЕ ДО ГРАДА“

Дело „Дођоше до града“ савременог енглеског писца Џона Пристлија припада

оној врсти тзв. идејног театра у коме су и радња, и мотивација, и личности, у коме су сам ток и исход сукоба условљени низом захтева које изискује пишчева теза. Нереалност свога дела, уосталом, ни сам Пристли не сакрива. Служећи се традицијом енглеске литературе, на челу са Честертоном, Хакслијем и Велсом, која обилно користи фантастично да би казала своју мисао о животу, Пристли је : ово своје дело отпочео једним невероватним догађајем: Девет лица различитог - социјалног положаја, које „несрећан случај“ избацује из живота, лутају у мраку и непознатим крајем, мртви, и наилазе редом пред капију непознатог града, који | писац приказује и сматра обетованом земљом среће и благостања. Расправљајући између себе, као рогови силом згрнути у једну врећу, свако са своје друштвене | позиције и са својим психолошким интересом, она откривају своје сентименталне, идејне и животне тежње, и одлазе у тај Град, у тај „нови срећни свет“, свако са својим сновима у срцу и мисли, и враћају се или остају у њему: једни разјеђени, | разочарани, равнодушни, други срећни, одушевљени, с малодушношћу или вером у себе и живот... ћ У Пристлијевом делу, као што је очигледно и на први поглед, нема праве драмске радње, нема реалистичког сликања људи и живота. У њему је, у накнаду, обиље живих мисли, речитих разговора и жестоких расправа о људима и животу, помоћу којих Пристли казује своја уверења, подвлачи свој став, осведочава своју тезу. Нема сумње да је за Пристлијеву оријентацију као драмског писца, да је за његов идеолошки став књижевника-борца врло карактеристично да он својидејни свет, и не само у овом делу, изграђује на мало реалистичким основама, да он своју мисао писца и одређено усмереног борца не може или не уме да искаже у оквиру реалистичког приказа стварности, да свој идејни свет скоро увек повезује са фантастичним, нереалним, утописким. Такав начин драмског поступка, мало погодан за стварање истинског позоришта, тесно је повезан с идејним хоризонтима самог писца, управо он резултира из његове идеолошке оријентације.

Књижевно дело Џона Пристлија, пуно оштрих алузија, јетких мисли и разорне критике једног друштвеног стања, очигледан је доказ да се овај даровити енглески писац, испуњен племенитом вером у победу напредног човечанства, није оглушио о драматичне сукобе савремене стварности. Они се у мањој или већој мери, у једном или другом виду, сваким даном све очигледније разабиру у његовим делима. О њима се, изравно или сублимисано, говори и у „Концерту у поћи“, и у „Путу у пустињи", и у „Опасној окуци“, и у „Великом огледају“, иу „Инспектор је дошао" — да поменемо само дела из последњег периода. Али их Пристли не даје онако како се они, свакодневни, обични, животни, одвијају У стварности, него их уметнички транспонује на свој начин, онако како их он види и осећа, кроз призму својих интелектуалистичких идејних схватања. Страхујући од голог и крвавог живота, бежећи од свакодневне стварности, он реалне друштвене односе и сукобе свога времена уздиже на апстрактни идејни план, као што и њихов одраз у људима узноси у сферу тајанства и симболике. Услед тога, природно, ни решења друштвених проблема Пристли не тражи на њиховом реалном попришту, - У друштвеној стварности, него у својим идејним комбинацијама, као што ни спас У не очекује од оних друштвених снага које су носилац прогреса, него од снаге 7 логичног аргумента и личног примера. Чини ми се да није случај да се у овој

: Пристлијевој драми, која се инспирисала на великом и потресном судару два 5 | света, ништа не догађа, да лица у њој ништа не раде, да их уопште не видимо у акцији. Потцењујући живу, заједничку и организовану делатност људи у преображавању света, Пристли је, на плану драмског збивања, поставио своја лица у „безваздушан простор“, где су она способна само да гризу себе и друге, да се беспомоћно батргају у затвореном кругу јалових идејних комбинација, да у бескрај воде, У свим могућним психолошким варијацијама, понекад суптилно књижевно