Наша књижевност

нијансираним, мртве, беспредметне разговоре. Отуда и онај утисак да се цела драма, без обзира на тананост пређе од које су дијалози сачињени, не одвија У свакидашњој стварности, него у неком ученом дебатном клубу...

Бежећи из живе стварности свога друштва у фиктивни свет сентименталних и идејних конструкција, Пристли се ипак, бар на том књишком плану, открива као оштар критичар једног света, оног старог, и ватрени присталица другог, оног новог. Који је то свет који Пристли тиба снагом свог изоштреног интелек“ туалног критицизма2 О томе само дело не оставља нимало сумње: то је владајуће друштво Пристлијеве епохе, свет моћних, богатих и угледних људи. Неколико њихових претставника Пристли је довео на позорницу и дао их у светлу таквог идејног пресека, да се сасвим јасно осетила јачина његовог критичког и сатиричног погледа. То је свет сер Џорџа Стритона, доконог директора неколико банака, који кроз живот пролази с палицом за голф; то је свет леди Локсфилд, која у име свог „фајф-о-клок“ схватања живота настоји да убије све: живо, све човечно, све слободно У својој ћерци; то је свет пословног Кадворта, који друштво посматра искључиво као терен за стварање личног богатства, то је свет у коме стотинама ситних људи, чиновника, келнерица, чистачица, чак и радника, стење у ропству, посрће под теретом животних тешкоћа, губи веру у своје право и лепоту човечвости, и тихо снује, у дну разочараног срца, о једном тренутку среће и радости,

У том негативном одношењу према једном свету који се већ распада, у тој оштрој осуди постојећег стања и моралних, тј. неморалних односа који у њему владају, главна је снага идејне визије у Пристлијевој драмској утопији „Дођоше до града“. Приказујући своја лица у једном мање-више схематичном апстрактном виду, као носиоце одређених психолошких стања и социјалних тежњи, Пристли није у својим драматизованим мислима о појединим лицима осудио само њих, он вије разобличио само једног Стритона, Кадворта, Локсфилдову, него је истовремено негативно оценио њихову људску основу у класном смислу, разголитио њихове нечовечне социјалне тежње и циљеве. У том погледу ово сведочанство је утолико драгоценије, што долази од једног писца који и својим пореклом и својим схватањима припада грађанском слоју. Али Пристли није написао своје дело самс као своје „оптужујем“; цела драма тако је постављена да је лако закључити да је Пристлију више но до саме критике, стало до решења које даје, да 16 нагласак драмског проблема баш на оном свету који Пристли супротставља оном старом и преживелом, неправедном и наказном. А баш тај свет, нови свет Пристлијевог Града, остаје за све време трајања драме и после патетичне заврашнице У стилу вербалне тираде, потпуно мутан и нејасан, нереалан и утописки, без 06зира на племенитост која је писца устремила према њему, Шта нам о том граду, о том срећном фуриеовском фаланстеру социјалне идиле, каже сам писацг Све што о њему дознајемо, после повратка Пристлијевих лица, оскудно је и штуро за један одређени суд, исувише опште за једну реалну претставу о томе како људи у њему живе. Ми видимо да се из њега претставници аристократије и капитала враћају разочарани, јер се у том граду не живи „по њиховом“; ми дознајемо да су у њему људи срећни, да се забављају, да поштују рад и старост, да се чуде људима кеји хоће да праве своје послове, да имају милицију која је крајње учтива, али о оном основном, о друштвеним односима, о социјалном уређењу. не дознајемо ни једног јединог слова, А шта каже о њему главно лице драме, радник Џо Динмор, кроз чија уста сам писац, више но једанпут, казује своје мисли о осталим јунацима» Оно каже да је у том новом пристлијевском свету нашло оличену слику својих социјалних замисли, да је видело остварене своје снове о будућем уређењу људског друштва. Нема сумње да је Џо Динмор она личност у Пристлијевом делу помоћу које сам писац, супротстављајући у драми разна схватања и различите психологије, даје своју оцену појава и људи, да је он оличење оних најнапреднијих, најслободоумнијих Пристлијевих идеја и уверења. А то лице, говорећи несхватљиво мново у првом чину, каже само за себе у тренутку испо-

и

Јо

Пала КА рате

се

"

АНЕ

и