Наша књижевност

280 Наша књижевност

вести да не верује у револуцију, чак ни у заједничке напоре, јер се њима никад не може остварити ништа велико, дакле сасвим јасно открива своја анархо-индивидуалистичка схватања. Уосталом, за ову личност, којој Пристли даје ореол револуционарности, врло је карактеристична једна опаска чистачице госпође Бетли, тихог, топло људски осенчаног бића, које је у делу приказано као изванредан психолог. На једну мутну Џоову исповест о незадовољству, она му одговара да је све што би му било потребно: спокојан живот и своја кућица!

Из свега тога јасно се види да је Пристли, имајући класичан образац старога друштва непосредно пред својим очима, у живој стварности, бар донекле, крње и непотпуно, дао његов идејни пресек, с оштро подвученом резервом, али да слику новог света, који је већ одавно рођен и који се још увек рађа, — заведен својом малограђанском утописком концепцијом, — није успео да верно- прикаже. Незадовољан историским решењем друштвених сукоба, које је сам живот у последњих четврт столећа дао и које свакодневно поновно потврђује, он тражи својег решење мимо друштвеног тока и историског развитка, и силом саме ствари, супротстављајући се живој стварности, налази га у сентименталним конструкцијама и идејним утопијама. Услед такве идејне настраности и неверног сликања животне стварности, Пристлијеве личности у овом делу не могу да делују до краја убедљиво: то нису људи од крви и меса, живи и истинити претставници своје епохе, него схематична оличења разних пишчевих идеја о животу и људима, иза којих стоји само једна његова мисао, једна концепција, или цело његово биће.

Редитељи Мата Милошевић и д-р Хуго Клајн уложили су много труда да Пристлијев апстрактни театар учине што приступачнијим, да убедљивим реалистичким тумачењем драмски оживе дебатни, дијалошки карактер радње. Користећи у правој мери могућности текста, које су оскудне у великим театралним ефектима, редитељи су главну пажњу усредсредили на његову књижевну вредност. Као ретко кад, у оквиру јединственог стила игре, који је био састављен од танане али солидне пређе, постављена је и правилна линија дикције и тона. Дело |: тиме само добило.

Од појединих интерпретација, треба посебно подвући Лепосаву Ђорђевић, која је са много финих појединости дала лик енглеске жене из виших кругова, Надежду Ризнић у мајсторском тумачењу чистачице Бетли, Љиљану Крстић, која је верно психолошки тумачила жеђ Филипе за животом и Љубишу Јовановића, који је неубедљиви лик радника тумачио са максимално природности и једноставности. Ружа Текић није довољно оштро подвукла ћудљив карактер малограђанке која кињи своју околину, као што Невенка Урбанова није умела да нађе прави израз за наивну Алису, коју живот нагони на странпутицу. Драгољуб Гошић, Војислав Јовановић и Милан Вујновић дали су своје улоге, без много инвенције, мирно и убедљиво.

Управа народног позоришта практикује у последње време двоструку поделу улога. У сваком случају, без обзира да ли је то увек и потребно, то је необично позитивна пракса, нарочито кад су у питању млађи, мање искусни чланови глумачког ансамбла. На репризи „Дођоше до града“ Леди Локсфилд тумачила је Ида Прегарец, а њену кћер Филипу Јелена Трумић. Њихово схватање личности било је потпуно истоветно, само што је Прегарчева своју улогу дала с мање природне мирноће, а Трумићева с нешто претерано наглашене патетике.

Сценограф Ананије Вербицки успешно је решио проблем сцене стилизованим, али неупадљивим декором. Можда би ефекат био бољи да су зидови града, пред којима се радња одиграва, постављени нешто дубље, како би глумци за своје кретање могли користити и други план. На тај начин би и сама капија града, у мраку првога чина, неприметна за лица драме, остала неприметна и за гледаоце.

Ели Финци