Наша књижевност

Хроника -

је доказивати потребу ове поделе м права деце на оба ова листа. •

Први број часописа „Пионира“ обећава да ће се добро развијати. Из првог броја се већ види које је све 33"датке себи поставио: популарисање науке, развијање осећања родољубља, чувавање од заборава класичних дела наше књижевности, развијање смисла за лепо и добро, упознавање деце с најбољим узорима стране дечје књижевности, 0с0бито књижевности словенских народа, развијање дечје пажње, способности мишљења, маште како би се дете складно развијало.

У овом броју је Живојин Вукадиновић одржао живо предавање о употреби слова ч и ћ, разграничив научним

образложењем њихов домен, за оне која .

већ по рођењу сами то не осећају. Све је ово изведено на лак начин, као у разговору. Могли би се овом лекцијом користити и одрасли, родитељи деце која неправилно говоре, јер су они прБи учитељи језика. Чика доктор је рекао неколико речи о Лују Пастеру и о херојству на научном пољу. Б. Б. Гавела је повео борбу против празноверица, урачунав ту и веровање у загробни живот. Дао је то згодно на причи о свити грчких богова и бајци о подземном свету.

Песници су углавном В. Назор, Чика Андра, Гвидо Тартаља, Венко Марковски, а од сасвим нових Мира Алечковић је дала живу топлу песму „Авијатичари“. Међу песмама осталих, старијих песника, најуспелија је Тартаљина „Снег“. Приповетке су наше и руске народне, затим прича „Најтеже блато“, А. Каралијчева, па приповетке Миливоја Предића, Бранка Ћопића, Десанке Максимовић, Мире Алечковић, Саве Кличковића.

Међу дечјим, пионирским прилозима необично је дирљив и успео цртеж Николе Мирковића, ученика основне школе („Стрељање“). М други дечји цртеж је оригиналнији од дечјих књижевних

прилога. Часопис је илустрован цртежима, фотографијама, сликама у боји, које

важалост нису технички сасвим успеле, Успелу ведру насловну страну израдио

је Мате Зламалик. Међу осталим илустрацијама истичу се реалистички цртежи Радмиле Ђорђевић, који су У исто време и свежи, затим љупки патуљци у боји Шане Лукић и цртежи Боре Грујића.

Укупно погледани, „Пионири“ су ипак нешто хладнији него што би смели бити. Деца се не смеју додуше разнежавати, али ни бити лишена оне књижевности која је најсроднија њеној души: ведре, живе, топле, с хумором и маштом. У „Пионирима“ већина прилога има рационалну, дидактичку поенту. „Пионирске новине“ излазе на шест страна, од којих су две углавном испуњене прилозима деце. Занимљива је рубрика посвећена руском језику. У стиховима се прво говори понеко правило читања, затим долазе слике предмета уз њихов руски назив и уз ћириличну српску транскрипцију. Ако дете из ових лекција не научи руски, свакако ће му се пробудити воља да га настави учити, а то је главно.

Део посвећен журналистици је жив, пун, такође са дописима деце. Илустрован је фотографијама.

Занимљив је као хумор, ако не толико као цртеж, прилог пионира Слободана Гарашанина, „Други корен“, ма да у пртежу професора има доста живота. Добро је компонован и дечји цртеж „Моје село“ Димитрија Бурића.

М,М.

„Сећање на пале другове 1941-1944“.

Маја и јуна прошле године одржане су у Новом Саду и Петровграду комеморације књижевницима и уметницима Војводине, палим у народно-ослободилачкој борби. Сад се радови, прочитани на тим комеморацијама, с још неким прилозима и са списима палих књижевника и уметника, објављују У овој прилично обимној књизи, која својом садржином премаша оквир споменице, те се пре може назвати алманахом. |'

|

Споменица је уређена на тај начин што се уз чланке о палим борцима за слободу налазе њихови књижевни, научни или уметнички радови, те ће тако