Наша књижевност

288

лекаре да раде заједно са белима. Од шест стотина адвоката у Алабами, у којој су готово половина становника Црнци, свега шесторица адвоката су црне боје, јер црначки парничари узимају беле адвокате, знајући да ће им он више помоћи код белога судије. Положај Црнаца нарочито је тежак у јужним државама, које су шесетих година прошлога века, противећи се ослобођењу црних робова, загазиле у грађански рат и биле побеђене од северних држава. Тамо је црнац у положају парије; он не сме да уђе у кавану, цркву или трамвај међу беле људе, а већ о женидби белом женом нема ни говора. Мако по закону имају сва грађанска па и бирачка права, у стварности велики део Црнаца спречен је терором маса да их врши. „Године 1948 америчке новине донеле су једну фотографију из града Мајами на Флориди, на којој се види једна црна лутка обешена на бандеру у црначком делу града. На прсима те лутке писало је: „Овај цр'нац је покушао да гласа“, а испод лутке стојало је неколико белаца с омчама у рукама“. — Црнац Карлтон Мог је један од најдаровитијих режисера у Холивуду, али због расних предрасуда својих белих суграђана не усуђује се да се ожени својом белом вереницом (чији су родитељи узгред речено, из наше земље).

Дедијер често кроз један посебан случај расматра цео проблем; поред живописна стила, то је једна од највећих дражи његових репортажа. „Љубо Дедијер и његов јаблан“ је на први поглед опис пишчева сусрета с његовим рођацима, отсељеним из Херцеговине још пре првога светскога рата, али уствари ту је кроз репортажу дата слика нашега исељеничкога света, који још тежи „староме крају“, док му деца говоре само енглески и постају стопроцентни Американци.

Овај сусрет дат је најкњижевније и одликује се оштрином запажања, вештином причања, доброћудним хумором. Али репортажа је врло еластичан род публицистике; она се јавља у свима нијансама: од лирске цртице и при-

Наша књижевћост

поветке до научне и социолошке студије. Таква студија у овој књизи је велики и продубљени извештај о америчкој штампи, који обухвата скоро половину књиге. Из њега се може добити јасан преглед данашњега стања америчке штампе, коју држе у својим рукама неколико великих магната и преко ње подређују својим интересима политику, културу и друштвени живог једне велике земље, у којој раде и живе често најспособнији и најбољи синови свију народа света. За многе читаоце у том извештају биће досад незнана новост да католичка црква и њени људи неопажено, али пажљиво контролишу и цензуришу добар део онога што се у Америци пише и штампа. Ипак, захваљујући поштеним и храбрим појединцима, наша борба за ослобођење од окупатора и фашизма наишла је на разумевање; многи листови и један део радио-станица приказују објективно прилике и догађаје у нашој земљи.

Овом својом књигом Дедијер је потврдио свој глас доброга новинара, али је њом постигао и нешто више: показао је од колике вредности и користи може бити репортажа кад се ради солидно и пише књижевно.

Б. Д.

„Пионири“ и „Пионирске новине“. — (Пионири, број 1. Мзадње централног одбора УСАОЈ-а, излази једном месечно, одговорни уредник Бран-

ко Ћопић, Пионирске новине, број 1 и 2. Издање ЦО УСАОЈ-а. Излази сваке среде. Одговорни уУредник Бранко Ћопић). — Досадашњи дечји лист „Пионири“ ко-

ји је у исто време био и дечје новине и књижевни часопис, престао је као такав излазити. Заменила су га два дечја листа: месечни часопис „Писнири“ и „Пионирске новине“. Ова подела је била неопходна. Књижевни део ранијег „Пионира“ требало је проширити, а и информативни део је бивао из дана у дан све богатији, уколико се рад пионира развијао, и тако стекао право да има своје праве дечје новине. Излишно