Наша књижевност

ћаја савремених људи. Цео шаролик живот Босне и Херцеговине са традицијама свих вера и култура које се у њима укрштају, а које Андрић, са подједнаким истинољубљем и љубављу, и осећа и црта, са дубоким остацима од старих паганских времена и још са живим успоменама на верске размирице средњег века, са великим сектором источњачког живота Османлија и вечно лутајућих Јевреја, а тако исто и западних култура, оличених у појединим људским типовима, живот поменутих покрајина, — све то живи и дише својим специфичним 0с0бинама, живописно датим и проанализираним. Б

Цело дело Андрићево заодевено је оном тананом мишљу супериорног ч0века који продире у све кутке врло сложеног света који у приповеткама, хроникама и романима Андрићевим пролази пред нашим очима. У њој ће многи читалац наћи свој део, који ће га окрг-пити или одморити; због ње ће још много пута он отварати по коју страну дела Андрићевих.

Његов је стил врло изразит, захваљујући кристалној прозрачности и природности. Вишеград, место детињства Андрићева, многим приповеткама својим, а нарочитоу На Дрини ћуприја, — није далеко од Вукова Тршића. Али је требало да човек буде особита талента У језичком смислу, па да начини од свог домаћег говора оно што је учинио Андрић. Његова дикција тече неусиљено као изворски поточић, без икаквих непотребних украса и извештачавања. Зато се она тако природно улила у наш књижевни језик најбољих традиција. Његове народне особине спајају га са најлепшим текстовима пониклим у београдском књижевном средишту. Тако је Андрићев језик и стил једно од најречитијих сведочанстава тачности великих идеја Караџићевих о пространој основици, нашег књижевног језика широм наше земље.

Иво Андрић по особинама својих дела далеко је изашао из граница једне књижевности. Она су истовремено, и по садржини и по облику, и уметничка

убациваним тако издашно у“

које је он овековечио у

дела и значајни психолошки, морални и језички документи. Увиђајући све 70. Српска Академија Наука већ је 1926 г. изабрала Ива Андрића за дописног члана свог, а почетком 1939 г. и за правога члана. Читањем свога рада о Вуку као писцу изабрани академик испунио је захтеве Закона о Академији и ја проглашавам зато Ива Андрића, књижевника, за правог члана Српске Академије Наука и уводим га у сва права и све дужности академика.“ : и

„Белешке из Америке“. — Под овим скромним насловом Владимир Дедијер је објавио, -у издању „Културе“, својих девет репортажа с пута по Сједињеним Америчким Државама приликом прошлогодишње конференције Уједињених народа у Сан Франциску. Мако према речима у предговору, није имао намере да да књигу о Америци, него једино да изнесе утиске о извесним проблемима ове земље, писац је уствари језгровито и исцрпно приказао главна животна питања Америчке уније или извесне појаве које нас ЈУЛВ РТВ могу нарочито занимати. у

У БИО „Карлтон Мос, На режисер“, Дедијер, поводом једнога патриотскога филма о америчким Црнцима за војску Сједињених Држава, излаже уствари у свој својој сложености црначко питање у Америци. Из његова излагања се види да Црнци тамо, упркос законима, нису равноправни с осталим грађанима. „Тражио сам од једног Црнца у Њујорку да ми да воде, ли он је склопио руке и рекао да не сме. Он је само судопера и газда би га одмах казнио што врши дужност келнера“, која је резервисана за белце. Чак и на напреднијем и толерантнијем северу, Црнац не може, ма колико био спреман, да добије запослење квалификованога радника у фабрикама тканина, обуће, намештаја и тако. даље, железницама црнци могу само бити носачи и послужитељи. Невоље школованих људи црне боје још су теже, нарочито инжењера, лекара и адвоката, Црнци имају највеће тешкоће да ступе на медицинске факултете, Ретке су

болнице које хоће да приме црначке

ашнак