Наша књижевност

себе. И дијалектизми, и фамилијаризми, и речи из дечијег језика, из свих професија — све то суделује да реалистичка појединост добије свој прави значај. Можда поменуто нарочито чуло уметниково не даје му довољно слободе да се одвоји од свога дела, да се удвоји, како се обично вели, већ се он толико уноси у титраве појединости своје приповетке да се од њихова светлуцања и не распознаје више, — али зато сочност призора, његова рељефност и много стручност осветљења не остављају ни једно могуће средство неискоришћено. Све је то повезало све радове Пелровићеве, од његових првих родољубивих песама — и-то у најбољем смислу те речи — све до ових данашњих поема његових, уоквирених честитим и трезвеним националним осећањем, прожетих изванредним посматрачким духом и живописном маштом, — у проживљено, проосећано животно дело једнога писца који је крчио путеве народном духовном подизању и знатно допринео богаћењу наше уметничке књижевности. Српска Академија наука, ценећи велике заслуге књижевника Вељка Петровића, изабрала га је, прво, за свога дописника (1925 г.), а 1936 г. и за свога правога члана. Вељко Петровић продужио је и после тога времена вредно да ради и данас се налази пред објављивањем четири велика зборника своја, испуњена приповеткама, песмама и есејима. Пошто је данас читањем састава „Мисао“ и „Гуслар код Милтона“ испунио прописе члана трећега Закона о Академији, мени је част прогласити досадашњег изабраног академика Вељка Петровића за правог члана Српске Академије наука и увести га у сва права и дужности академије“.

Затим је Иво Андрић прочитао своју приступну беседу, есеј »О Вуку као писцу“ (који такође објављујемо у овом броју), па је и њега претседник Академије прогласио правим чланом следећим говором:

„Чули смо приступну академску беседу Ива Андрића, под називом о Вуку

као писцу, којим је радом изабрани

Наша књижевност

академик продужио онај ред својих изванредних есеја у којем је студија о Гоји, о Симону Боливару или о Његошу. Још од онога времена, од 1918 год., када се појавило прво веће дело Андрићево, Ех роп(јо, било је јасно лда излази на књижевно поље писац који много обећава. И, заиста, његов је књижевни пут био сјајан. После Ех ропко, Пут Ђерђелез-Алије, па збирка Немири, затим три књиге приповедака, и најзад, крупна дела; На Дрини Ћуприја, Травничка хроника и Госпођица, сем оних мањих и већих приповедака, које још нису ушле у збирке —" претстављају обележје сталнога успона овог даровитог књижевника.

Изванредне су његове књижевне 0особине. Његово причање, и кад говори о данашњим догађајима, толико је одмерено као да се говори о збивањима давних времена. Али та интелектуална хладноћа — само је привидна. Под њом кључа живот, са свима својим страстима и темпераментима. По каткад је то причање- тако набујало од те унутрашње снаге да вам се чини да ће провалити свој вештачки оквир — расути се у крајњи реализам или чак натурализам; али не, причање и даље тече природно и складно као да се писца баш ништа не тиче шта се у његовој причи дешава. Па ипак и њему покашто душа уздрхти као лист јасике, али се брзо каком овлашном иронијом или каквом једва приметном оградом врати потребно и тако драго писцу отстојање од арене догађаја.

Сва дела Андрићева одају изванредну књижевну културу и сталан врло вредан и свестран, интелектуални рад. Кроз разноврсне, солидне студије у пространој светској књижевности дошао је Андрић до драгоцених сазнања која су му развила, и без тога несумњиво знатне посматрачке и аналитичке особине — до високе мере.

Тако смо у његовим приповеткама и романима добили широко обухваћену слику наших навика и нарави, скривених преживљавања, исконских нагон ских осећања и у исто време целог сплета тананих мисли и префињених осе-