Наша књижевност

" __БЕЛЕШКЕ

Свечани скуп Српске академије наука. — Двадесет и четвртога Јануара Академија наука је одржала свечани скуп на коме су Вељко Петровић и Иво Андрић проглашени за праве чланове Академије у присуству претставника федералних влада, многих писаца и научника и пријатеља књижевности.

Свечани скуп је отворио претседник Академије Александар Белић који је нагласио важност овога састанка, будући да је то први јавни чин Академије по„сле ослобођења. Говорећи о последњој деценији њена рада, он је поменуо тешки положај у коме се Академија нашла 1986 пред своју педесету годишњицу. Тадашњи државни чиниоци нису сматрали за своју дужност да помогну Академију у њеном раду на науци и културном развитку народа. Тај тешки положај Академије постао је још тежи под немачком окупацијом, када су чланови Академије гоњени и затварани. Зато су Академија и њени чланови одушевљено поздравили ослобођење, демократско уређење државе и народну власт која у пуној мери помаже развитак науке.

После претседникове уводне речи Вељко Петровић прочитао је песму „Мисао“ и поетску слику „Гуслар код Милтона“ (које доносимо у овом броју нашега часописа), па га је претседник Белић прогласио редовним чланом Српске академије наука овим речима:

„Чули смо књижевне саставе изабраног академика Вељка Петровића под називом „Мисао“ и „Гуслар код Милтона“, израђене у изванредно отменом и високом стилу, којима је он одговорио прописима Академијиним о: приступном академском раду.

Вељко Петровић ради на нашој књизи више од четрдесет година. У прве редове наших књижевника њега су ис_"такле његове песме и његове приповетке, ма да он има и радова који су га обележили као изванредна познаваоца и српске уметности, и културне и књижевне историје нашег народа. З

Његово право књижевно обличје да-

ју му његове приповетке. Он је неговао краћу и дужу приповетку као нарочит књижевни рад који се одомаћио у нашој књижевности у другој половини ХТХ в. и знатно потиснуо роман у којем би' се акција лица могла знатно више развити или који други род књижевно“ сти у којем би психолошка проживљеност могла доћи до свестранијег изражаја. Али то не значи да због краткости, која је карактеристична за велики број Петровићевих приповедака, треба потцењивати тај књижевни облик. Напротив, Прави, високи артизам ствара од њих изванредна уметничка дела, Баш кратка и краћа приповетка, којој је тако лако невешто подражавати, као на пр. и Војислављевим песмама, могу послужити више него икоји други књижевни облици да се позна пргви ма:стор. Карактеристична појединост, одабрана са великим уметничким смислом, обрађена тако да осветљава и људе им прилике, ствара ону општечовечанску атмосферу око њих која износи врл» засно на видик и оно што је у људима а мало и локално и оно велико што јг заједничко свим људима. За ту малу појединост и за њено стављање у средиште живота тако да зрачи и онда када се књига затвори, тражи се прави писац, исто онако као што се и макар н за малу, изванредну песму тражи велики песник. У такав ред књижевника улази Вељко Петровић.

Под његовим пером устаје Војводина његова времена као под магичким штапом, а тако исто и други крајеви које описује. Он има оно непосредно осећање људи и живота које му омогућава да их стави у ред општих појава у свету, у догађаје, призоре и слике које раскривају пред нама и продиру у душу људску — интимно, истинито, просто и једноставно. Оно прожима сваку појединост и сваки потез у њима. Томе особито помаже и језик Петровићев. Он не штеди ни једне боје са своје палете, стављајући једну боју до друге, Једну преко друге док не добије тражени ефекат. И то иде код њега некако од

а ДА

Бари Пн оливин

РЕ ње