Наша књижевност

284 3 и | Наша књижевност

Славенског, Дугана, Матетића, до савремених композиција инспирисаних народноослободилачком борбом (Данон, Чолић, Барањац), био је сав у оквиру озбиљне концертантне литературе.

Мако је у целини све оставило утисак озбиљног рада и добре воље и диригената и чланова хора, ипак се морају засебно истаћи позитивни резултати које су показали, одговарајући своме материјалу, мајстори нашег хорског дириговања Пашћан и Бајшански, затим добра дикција и ритмичка прецизност хора „Братство“, марљиво простудиран програм друштва „Радник“ и уметнички зрели квалитети Централног уметничког друштва државних службеника.

„РИГОЛЕТО“

„Риголето“, стандардно дело оперске литературе, које ће за коју годину прославити стогодишњицу свога првог приказивања, које је прешло скоро преко свих оперских позорница света, које је узбуђивало и заносило слушаоце толиких генерација и друштвених скупина, данас је поново оживела на београдској сцени.

Популарност Вердијева, која почиње управо да расте од појаве „Риголета“ и која је ишла упоредо са непопуларношћу Вагнеровом већ цео један век, имала је свој узрок у томе што, насупрот својим претходницама у италијанској опери, који су све стављали у службу певане мелодије, која постоји ради себе саме, насупрот Верди Вагнеру који оркестру оставља важну улогу у свом „Сезапи Кизћуегк“-џ, даје певаној речи драмски израз, са приступачном мелодиком, не површан и не као самом себи циљ. Тај спој драмског момента са музичким, то оживотворење оперске музике идејом и акцијом позоришног дела, допринело је да се Верди толико одомаћи на свим сценама света. Са својом тематиком, која је била увод у веристичку оперу, са својом мајсторски израђеном партитуром, „Риголето“ има значаја утолико што претставља дело које је израз једне одређене средине и једне „одређене епохе, италијанске музичке романтике између „белканта“ и „веризма“. Данас, ни по тематици либрета, ни по музици, „Риголето“ нема онога значаја и оне привлачности које је некада имао. С тога данас „Риголето“ треба примити, ценити и изводити само са музичко-историске перспективе, као пример класичног дела музичке прошлости.

Обнова „Риголета“ на београдској сцени значила је још један позитиван

резултат у раду нашег подмлађеног оперског ансамбла. „Риголето“ је постављен без режијских експериментисања, у традиционалном оквиру оперских поставки, на добром нивоу, са уједначеном игром ансамбла, у којој се поједине партије главних носилаца улога нису истицале на штету целине. Заслуга за ову изглађеност у глуми и певању припада редитељу Николи Цвејићу, који је успео да неједнаке и разноврсне снаге доведе у известан склад. 5 Риголета, љубоморног оца, који ипак не успева да сачува своју кћер од пропасти, а који у својој несрећи, као дворски будала, мора и даље да забавља свога господара. Н. Цвејић је дао глумачки проживљено и зрело. Александар Маринковић, као војвода од Мантове, показао је диспозиције за лепоту мелодиске линије и за лепо извајану музичку фразу; Нада Штерле, као Ђилда, гласовно неједнака, у доњем регистру пријатна и топла, док је у горњем понекад реска. Мајстори певане речи Драги Петровић и Жарко Цвејић показали су и овим креацијама све позитивне квалитете њихове уметности. Предраг Милошевић, као диригент, умео је да подвуче драматику Нердијеве музике, да избегне све непотребне ефекте, којима су прваци на сцени иначе врло склони, и да оствари једно живо и солидно простудирано извођење.

Сценографски тешки проблеми решени су на допадљив начин, ма да без нарочите инвенције. Раскошни костими Загребачког казалишта доприносили су сликовитости приказа.

Стана Бурић-Клајн