Наша књижевност

292 "

У лето 1587 он је привремено напустио Црну Гору у којој је провео седам година. Преко Беча дошао је у Србију, где је као наставник зајечарске гимназије остао до краја године, Почетком 1888 опет је на Цетињу. Иако кратко, ово бављење изван Црне Горе веома је значајно за даљи Матавуљев рад; тада се десио оштар преокрет у Матавуљевом схватању књижевности, Матавуљ је на путу за Србију, у свом родном крају, у Загребу, Бечу, Новом Саду, па затим у самој Србији, у. Београду, у Зајечару, дошао у додир са многим интелектуалцима. Сви ти људи су у том тренутку имали шире видике од њега, дубље познавали савремена реалистичка стремљења у књижевности и јавном животу уопште. А што је нарочито значајно, изван Црне Горе, у Војводини и Срби- ји, живот је био друкчији, тамошња средина у свом социјалном развитку била је далеко одмакла испред прилика у Црној Гори. У тој средини која је већ лала једног Светозара Маоксвића, био је ухватио корена раликализам у политици и реализам у књижевности, Ту се на све појаве у животу појединаца и заједнице гледало другим очима него што је случај код цетињског чиновништва: много стварније. Таква схватања су сасвим одговарала Матавуљевој „реалистичкој ћуди“, ћуди човека који је одрастао у сличној средини приморског града. Уочљиви преокрет који је тих месеци наступио код Матавуља оставља утисак као ла се тала вратио однекуд самоме себи, као да је његово деловање у тадањој Црној Гори неко случајно удаљавање од самога себе, нека привремена заблуда. Н збиља у својим мемоарским списима, писаним много касније, он је ту и тамо, често и нехотице, дао израза таквом осећању.

Још за време боравка у Србији и при повратку за Црну Гору, Матавуљ је написао четири приповетке, на којима се одмах примећује да је закорачио другом стазом у свом књижевном развитку. (Чудновато бракосочитаније; Љубав није шала

Наша књижевност

ни у Ребесињу; На ново љето и Чаврљино злочинство). У овим приповеткама јављају се све оне приповедачке особине Матавуљеве које карактевишу његов каснији рад. Ту је пре свега хумор, а затим обиље занимљивих и једрих појединости, често набацаних.

Поред „Стражилова“, на коме је и раније сарађивао, он за кратко време боравка изван Црне Горе постаје сарадник наших најпознатијих часописа и листова, новосадског „Летописа“, загребачког „Вијенца“ и београдског „Одјека“. Он сада, очевидно, има много више самопоуздања и на књижевности ради са таквим полетом као никада пре тога.

При одласку из Црне Горе и при повратку у њу навратио се у свој 32вичај. Додир са родним тлом увек је био плодоносан за Матавуља. Већ од младости он не живи у завичају, али после сваког наврата у родни крај он би за неко време као из рукава сипао нове приповетке.

Тако, са друкчијим и проширеним видицима, пун нових идеја пониклих у дотицају са родним тлом, охрабрен, он се баца на посао. За двадесетак месеци, колико је тада оста, на Цетињу, он је поред ситних радова и препода, поред две поменуте приповетке из црногорског живота, написао подужу приповетку Конте Иле Х и Илија Вуланов и своје најобимније и најпознатије дело Бакоња фра Брне.

То што је написао на Цетињу 1889 чини оделиту целину и у извесном смислу вршак у Матавуљевом раду. У двема приповеткама из Црне Горе преовлађује, додуше, тешко, суморно расположење: Матавуљ је у њима тумач мучног и оскудног живота црногорског сељака. У Бакоњи и Конту Илету Х није такав. Једно ведро, скоро обесно гледање на људе, једно презадојено осећање животне стварности изразило се у тим делима. Кад имамо пред очима целокупно Матавуљево књижевно дело, онда јасно можемо да издвојимо његов незаједљиви хумор као основну црту његовог стза-