Наша књижевност

ва у животу, и као један од најзначајнијих састојака његовог талента. Тај свежи хумор, понегде продубљен иронијом, али ипак више простодушан него скептичан, ретко се кад у таквој чистоти испољио као при писању Бакоње и Конте Илета Х. Матавуљ ту најоштрије запажа човекове ситне, неизбежне недостатке и мане, и излаже нам их једноставно, најчешће без жаоке, насмејано и са симпатијама. као да нам уз чашу вина прича о ситним недостацима својих присних пријатеља. Нигде Матавуљ у писаним делима није тако близак своме усменом обичном, ненамештеном приповедању као ту.

Бакоњу и Конта Илета Х Матавуљ пише лако, слободно, неуздржано; пушта перу на вољу. И једно и друго дело ми данас познајемо у друкчијим редакцијама него што су биле првобитне. Бакоњу де прилично преиначио 1893 за издања Српске књижевне задруге, а од приче Конте Иле Х касније смо добили уметнички дотераније, складније и сажетије Пошљедње Витезове, али некако исцеђене, без онолико животног сока колико га је било у првој редакцији. А кад се првобитне редакције тих дела читају, онда се тек може осетити како појединости бректе од једрине и како је стил скоро необуздан. „Онда кад пишем, ја се не осврћем на публику ни мало, а такође и на п. н. филолошке „пундравце“, него излијевам на хартију све што кипти у мени, јер ми је тако најмилије. Та ми сви што брљамо хартију, имамо ваљда мало права да радимо и за свој ћеиф!“, пише Матавуљ Јовану Грчићу баш поводом прве редакције Бакоње,

Пре него што је почео да пише Матавуљ је имао известан план и једног и другог дела пред очима. То се види из његових писама из тога доба. Али тог замишљеног распореда једва да се придржавао. Писао је за број. одломак по одломак, са прекидима, како му је надахнуће наилазило. Узгред су му падале многе појединости на ум и као да му сам живот неодољиво на-

меће обиље грађе, он све то скоро стихиски „излијева на хартију“.

Отуда ни људи у тим делима нису отеловљење каквих замисли, идеја, не10 људи узети непосредно из живота. Давно је. примећено да је Матавуљ У својим делима сликао људе који су заиста постојали и које је он познавао или је чуо о њима. То је и овде случај. У првим редакцијама својих дела Матавуљ обично није избегавао да каже права имена тих људи или да наведе тачан, истинит назив места у коме се радња збива. Тек у каснијим редакцијама, он би та стварна имена из неких узрока замењивао измишљеним. Тако је било и са Бакоњом: у првој редакцији имамо тачан назив острва на коме се радња догађа (Висовац), поменуо је Скрадин (а не неодређено град“) па затим, поред Зрвљева, мно"га села из околине Висовца. Отуда смо при читању под утиском да нам се увек приповеда о стварном животу. Као да писац није имао никакву идеју да развије, као да испричаним догађајима и приказаним људима не додаје ништа свога, као да из тога причања не избија чак ни његово схватање људи и појава у животу,

А није сасвим тако. Истина, у пи_сању свих дела писцу није увек пошло за руком да савлада множину грађе која му се наметала, није баш увек успевао да је потчини својој мисли; нама понекад изгледа као да је живот ту дат више онакав какав јесте, него како га писац види. Међутим, и у овим Матавуљевим делима изражена су, дакако, пишчева схватања, његова размишљања о човеку и приликама у којима живи, али су та схватања множином грађе потиснута негде у позадину.

Матавуљу се одавно наметао проблем односа човека, јединке, према средини у којој живи и утицај те средине на морално формирање јединке. Тај проблем, у разним облицима, лежи у основици многих наших књижевних дела с краја прошлог и с почетка овог столећа. У једном нарочитом облику тај проблем је у основној замисли Матавуљевог Ускока, који је он за