Наша књижевност

= ЗА

(ва

неких осамнаест годниа двапута прерађивао. Тај проблем чини основицу дуге Матавуљеве приповетке Преображења и неколико ситних приповедака, Тај проблем, напокон, решаван је и у Бакоњи. Када је Матавуљ, на крају 1888, прекинуо са писањем Бакоње, У једној белешци у „Стражилову“, уз обећање да ће дело довршено издати »у засебној књизи“ он каже: „С том причом је писцу намера да покаже како васпитање и прилике утичу на карактер“. Мали Иве Јерковић, Бакоња, одлази у фрањевачки манастир „да умре за овај свијет“, да се временом постригнег и настави „свету лозу“ фра — Јерковића из Зврљева. Сирова и примитивна средина из које је поникао, његова ближа и даља родбина, дата са натуралистичким наглашавањем нагона, неприкривено, стављена је као нека привидна супротност фрањевачком манастиру, где би требало да цвета „мудрос, честитос, богољубнос“ како би рекао Чагљина. Стварна супротност, међутим, огледа се у оскудном, мукотрпном сељачком животу с једне стране и безбрижном живовању лених, угојених „слугу св. Фране“. Сви фратри у манастиру које је Иве тамо затекао прошли су исти пут од непросвећености сељака до каткад недотупавног распредања софистички извитоперених трактата црквених писаца, од бедног пастирчета до задриглог лењивца и кајишара. Већ према отпорној снази појединаца, тај у много чему једнолики скуп фратара претставља читаву вешто нијансирану скалу поремећених карак= тера, од нервно неуравнотеженог „песника“ фра Наћвара, Бакоњиног стрица, па преко ученог фра Тетке до заједљивог Вртирепа и фратарског делије Срдара.

И Бакоња је посматрајући из перспективе мукотрпног и оскудног живота у селу угодни, безбрижни и лаки живот свога угојеног стрица још пре одласка у манастир створио себи идеал живота: „Како је лијепо бити фратром! Како је лијепо јахати добра коња, водити уза се сеиза, носити чисто рубље, спавати на меку, у сувоти и топлоти,

~ па ов Наша књижевност _

.

јести меса и рибе, пити. вина и каве сваког боговетног дана...“ А све што је у манастиру запазио и сазнао утврђивало га је у уверењу да је једини смисао живота побринути се да тај живот буде што лакши и удобнији. У манастиру он радије обиграва око кујне него што седи у „скули“, боље се осећа у коњушници око задриглих фратарских коња, него пред олтаром, више се диви одважности и слободном живсту фра Срдарине, који као „обаћетан пас“ јури за кметицама, него половичној учености и лицемерној побожности фра-Тетке или свога стрица. Упорношћу човека који јасно зна шта хоће, он је ишао правцем своме у детињству постављеном циљу. Само што је тај циљ, временом, проширио и „неподопштинама“, сновима о жени, о тубој жени, која ће живети близу његове парохиске куће. У ту идеалну слику будућег живота, кад буде „умро за овај свијет“, уносио је и „кључић од стричевог ковчића“, пунога сребрњака кскајишарених од „вирне“ пастве. И, варавно, постигао је циљ. Када при крају романа добија парохију као фраЈерковић ХХМ, он без много устезања закорачи добро утапканом стазом своја двадесет и четири претходника из „свете лозе“ зврљевске: пева мису својим звонким гласом, добро једе, а још боље пије, уз њега кућа уз кућу, његова друга љубав, лепа Цвита из „Велике оштарије“, кћи пријатељице његовог стрица и претходника из „свете лозе“ (коју су удали за „неког пропалог трговца из вароши“), а његов дом пун гостију, међу њима фра-Срдарина и „ркаћки“ поп Илија. Тако је „умирао за овај свијет“ фра-Јерковић ХУМ, док се „због његове витешке ћуди кршћанлук надалеко поносио њим“... „Сви кажу да сам добар човек — вели Бакоња о себи — а неки кажу да сам рђав фратар. Може бити и једно и друго! Кад сам се родија, ја нисам избира шта ћу бити, а сад сам каква ме дадоше Бог и људи!“

Матавуљ је замислио свог јунака као добра човека а осредња фратра. Он је имао пуно симпатија и према Бакоњи и према Срдару и приказао