Наша књижевност

их је као природне, уравнотежене људе, као претставнике отпорне снаге прсстога народа против штетних калуђерских утицаја и „оне силне туђинске навале која, од вјекова и непосредно, насрће на наше приморје“. МИ победу њихове искрености и природности над калуђерском притворношћу сматрао је као велики успех, као постигнуће животног циља.

Уствари Бакоња није формиран ни као човек, а још мање као користан члан друштва. Тај младић који је имао све предиспозиције да се, под повољним условима, развије у изразиту снажну личност изишао је из манастира недоучен, недовољно просвећен, социзално неизграђен. Гњили, у истини безциљни живот којим је закорачио није достојан оне снаге коју је млади Иве Јерковић истински у себи носио. Али фрањевачки манастир, каквога нам је Матавуљ приказао, дао је у Бакоњи најбоље што је могао дати. Те устафале, загушљиве ћелије, кујне, рефекторије, скуле, сијесте, нису имале унутрашње снаге да изграде корисног човека, још мање да позитивно утичу на народни живот. И поред сва седамдесет и три манастира који су вековима деловали међу оних неколико стотина хиљада далматинских католика, народна просвећеност њиховом заслугом нијг за све то време ама ни корак узнапредовала. Мако је Зврљево дало у току више од четири стотине година двадесет и пет редовника, остао је народ у том селу, као и по свим жупама св. Фране, исто онако непросвећен као кад је пре четири века први Јерковић пошао да се просветл у манастиру. Ваљда као напредак не можемо узети то што је Чагљина у близини манастирској научио да држи тако свечане · здравице да га нико не разуме, па ни он сам себе.

Из Матавуљевог приказа јасно се види да је манастир В. искључиво негативно деловао и на околину коју је требало да уздиже и просвећује и нарочито на људе који су се у њему васпитавали Та средина полупросвећених лицемерно побожних људи, која се поваздан излежавају, много једу и

много пију, који служе св. Франи не из уверења него ради ухлебија, ради предности које им редовнички хабит пружа, који гуле и варају непросвећени народ, трагично је деловала на све оне који тамо дођу. Из оних цртица датих на почетку књиге о ранијим фра-Јерковићима јасно се види како се ти здрави сељачки синови поступно дегенеришу, морално изнакажују и однарођавају. Док је фра-Брне П, у шеснаестом столећу, још увек народски човек, који „липо пива уз гусле по влашки“, дотле је фра-Јерица у ХУП веку био „подеспан“ „за ники велики грих (као узгред и као без везе са тим „грихом“ хроничар додаје да је за време тога фратра ..Јерковића дитић побига из манастира“). Види се даље како ти однарођени људи служе и светом оцу папи, и провидуру у Задру, и „светло; круни бечкој“, свима, само не своме народу. Напротив, један од њих, фраБортул у ХУШ веку „кад је [опет била

тлад закупија је жито и прода га добро

пуку, а за добит купија је... манастиру винограде, који данаске вриде преко 30.000 ф.“ — У таквој једној средини, где се и поред све „учености“ још увек верује у вампире, где се као постигнуће узвишеног циља сматра што је обманути народ „уписао“ за један дан „сами велики миса близу стотину“, где се „проштења“ дају за новац, где нико никога не поштује, где редовници подваљују један другоме а сви заједно народу, заиста је дивно чудо задржати и онолико природности и поштења колико су имали Бакоња и Срдар.

Није дакле никакво чудо што таква „скула“ није могла да изгради једног човека, макар и као фратра. Међу свим редевницима и међу свом манастирском чељади нема ниједног јединог истински побожног човека. То није ни душевни фра- Брне, иако своје речи кити изрекама из црквених писаца, то није ни „учени“ латинист фра-Тетка, и ако је највише редовник од све своје сабраће иако све „учење солернитанске скуле“ зна напамет. Ту уопште нема ученог човека, иако никако нису могли да

„убију време“, а под руком им велика библиотека, чије су књиге миши на-