Наша књижевност

гризли. Ниједну једину од свих оних хришћанских врлина не запажамо иоле развијену ни код једног од осам фратара у манастиру В. а камо ли и код неког другог од манастирске чељади. Задовољни што су сити и напити, што су им ковчежићи испод кревета пуни и на сигурном месту, сви они у души хвале св. Франу што им је омогућио безбрижан, паразитски живот, који могу „подешавати према свом укусу и схватању. Илија Вулинов, један од двојице главних јунака Матавуљеве приповетке Конте Иле Х и Илија Вулинов (у: каснијој преради Пошљедњи витезови), коју је писао истовремено кад и Бакоњу, по своме ставу у животу блиски је рођак Бакоњи, иако га је писац карикирао. И он је несамо упоран него и насртљив кад је у питању његова лична корист. Уместо притворене фратарске скрушености коју Бакоњина отпорност побеђује, овде имамо психички омлитавелог, блесавог Конте Илу, претставника сузбијене аристокрације, којега искоришћава "сирови Илија Вулинов, поварошени сељак са периферије приморског града. Једини идеал којему обојица теже, и Бакоња и Илија Вулинов, јесте отети од живота што се више може.

У тренутку када пише ове ствари, ау главном и до краја живота, и сам Матавуљ је веровао да сваки човек има право да од живота узме све што његова природа захтева и да је прави смисао живота јединке учинити тај живот 31 њу што лакшим и пунијим задовољстава и „неподопштина“., Њега је више занимао биолошки него социјални човек. Он као да није ни примећивао отсуство сваког хероизма и смисла за самоодрицање и самопожртвовање код својих јунака.

Али, и сама та чињеница има документарну вредност. А широка слика једне друштвене установе, дата у мноштву истражених, једноставно испричаних а сугестивних појединости, каква је дата у Бакоњи фра-Брне, или исто тако речита слика пропадања једног сталежа, какву имамо у Конте Или Х, затим богатство верно снимљених

њижевност

карактера и ситуација које та дела садрже, чине их снажним и од истинске вредности и, што је нарочито важио, увек занимљивим и актуелним.

В.Л.

„Нов ден“, списание за уметност, наука и друштвени прашања. — Од октобра 1945 у Скопљу излази прзи часопис слободне Македоније „Нов ден“, који треба да третира питања уметности, науке и друштвеног живота. _Редакциони одбор часописа чине Венко Марковски, Владо Малески Тале (који је и одговорни уредник). Блаже Конески, Киро Хаџи-Васиљев, Цицо, Поповић и Димитар Митрев.

На четири до пет табака обичне осмине, технички врло примитивни али садржајно прилично разнолики на тако малом простору, први и други број часописа речито тумаче и тешке матгријалне могућности у којима је „Нов ден“ настао и обиље проблема који стоје пред културним и књижевним радницима Македоније, ослобођене за свестран и плодоносан културни и друштвени развој. Први број доноси чланак Лазара Кулишевског о 11 октобру 1941, дану народног устанка Македоније, поему Венка Марковског „Република“, чланак Блажа Конеског „Проблеми на македонската литература“, песме Аца Шопова, Славка Јаневског и Лаза Каровског, приповетке Влада Малеског-Талета и Ивана Точка, мали оглед Димитра Митрева о македонском револуционару Диму Хаџи-Димову поводом двадесет и прве годишњице њ=гове смрти и у одељку „Народни умотворби“ народну песму „Косоварка“ коју је забележио Ванчо Николевски. У „Критиции прегледу“ Димитрије Митрев пише о младом македонском песнику Ацу Шопову. Поред наведеног материјала часопис објављује у вестима напис о недавном боравку совјетских књижевника у Југославији. Други број објављује чланак Цветка Узуновског 0 двадесетосмој годишњици Велике Октобарске Социјалистичке Револуције (говор са свечане академије одржане у Скопљу), кратак напис Тодора Скаловског о македонској народној музи-

А „УК