Наша књижевност

=>

174

Наша књижевност

данас, признавајући све заслуге Светозара Марковића и Христа Ботева као филозофа — материјалиста, да до краја развијемо филозофско-материјалистичко схватање света и људског друштва, придајући, разуме се, неопходно првостепено значење дијалектичкој марксистичко-лењинистичкој методи. Али, истовремено, када водимо и општу народно-ослободилачку борбу против фашизма и фашистичког мрачњаштва, ми ни у ком случају не смемо ради филозофске теоријске доследности да одгурнемо од себе она данашња учења и идеологе буржоазије и ситне буржоазије, који из једног или другог разлога не могу да се издигну до марксистичко-лењинистичког материјалистичко-дијалектичког схватања ствари, већ уопште узевши остају на позицијама ограниченог и механичког материјализма некадашњих и данашњих материјалиста — истраживача природе. Наша борба за чистоту и доследност дијалектичко-материјалистичког погледа на свет и метода ни у ком случају не треба да постане запрека за стварање, ојачавање и активизирање наших општих народно-ослободилачких покрета против фашизма и фашистичког мрачњаштва, за један истински демократски и истински прогресиван културни развитак наших народа.

Није тешко разумети да управо због свега тога Светозар Марковић јесте и остаће блистави барјак наших народно-ослободилачких покрета, а нарочито пак великог југословенског народно-ослободилачког покрета. Зар се управо због тога реакција све више и више не одриче Светозара Марковића, и чак покушава да га карикира да би му на тај начин извадила живу револуционарну жаоку као што између осталог и код нас поступа наша реакција у погледу Ботева. Та господа, међутим, могу да буду спокојна: то неће бити допуштено ниуком случају и нипокоју цену.

М

Оно што је речено уопште за материјализам Светозара Марковића важи у принципу такође и за његове погледе на уметност и њену улогу у друштвеном развитку народа

Нама је сада лако да уочимо и докажемо неправилност неких мишљења руског критичара Писарева по тим проблемима, као што је на пример познато тврђење о кобасицама и Шилеру или о чизмама и поезији Пушкина. Историски је факат, га то није био Светозар Марковић, већ и неки његови преревносни ученици, који су као на пример Н. Тодоровић, дошли до сличних апсурдних тврђења и на тај начин обрукали само свога учитеља. Историски је факат, да је и код самог Марковића била одређена тенденција да потцени уметност за рачун природних наука и науке уопште. Али, ни та тенденција код самог Марковића, а тако исто и крајности у мишљењима Писарева не могу да укину чињеницу да су њих двојица доспели до тих крајности, полазећи од савршено правилног схватања уметности као

си ~ ава ај ПР ј