Наша књижевност

300

трохеју“ — десетерцу и чешка критика се похвално изражава како о његовој песничкој форми тако и о садржини.

Већ познат због својих ранијих збирки песама (Дечак с луком, Хлеб и со, Шипков жбун), Кржишка је овим својим новим делом потврдио своје песничко име и место у у најновијој чешкој књижевности,

Упитан зашто је за предмет свога спева узео догађаје из ослободилачке борбе Југославена, Кржишка је изјавио: Зато што је југословенска борба највећи морални и војнички подвиг овога рата“,

Н,.Л.

„Мајаковски у Београду“. — Под овим насловом, ЈЂубов Фејгељман, кустос музеја Мајаковскога у Москви, објавила је чланак у познатим руским књижевним новинама „Литературна газета“. Фејгељманова у свом чланку обавештава руске читаце о превођењу и објављивања песама Мајаковскога на српском језику. Поменувши преводе његових песама још пре овога рата, онз с признањем помиње да се Мајаковски у нас читао, ширио и преводио и за време рата, међу борцима и становницима ослобођених територија.

Фејгељманова, која је недавно била у Београду, саопштава у свом чланку своје утиске о Београду и Југословенима, и даје извештај о књижевном вечеру 14 децембра прошле године које је одржано у Руском дому у Београду. „Изашли смо, вели она, из Рускога дома с осећајем да Мајаковски у Југославији није гост, него да је примљен као домаћи песник, да су његови стихови веран израз схватања и осећаја југословенских читалаца, и да његово велико родољубље и голема култура изражавају југословенском читаоцу снагу духа наше отаџбине“.

Уз чланак је репродукована насловна страна српскога превода песама Владимира Мајаковскога.

Н. Л. Један украјински приповедач као углед нашим писцима. — Говорећи у

„Писмима са села“ о својим првим

ном на народном

песничка

Ки аи Наша књижевност

покушајима, Јанко Веселиновић вели; „Прибегох учитељима. Стадох читати приповедаче. Имао сам за неколико година „Вилу“ и „Даницу“. Ту беху у преводу приче Гогољеве, Тургењевљеве, Марка Вовчка.. Гутао сам. Вовчок ми је највише годио“.

Ко је то Марко Вовчок> Рускиња рођењем, али удата за украјинскога научника, Марија Маркович је, по узору Жорж Сандове, под мушким имеукрајинском језику описивала у својим идилским приповеткама сеоски живот Украјине. Кад је 1858 изишла њена прва збирка „Народнија оповиданија“, руски. и украЈински читаоци били су одушевљени. Нико мањи него. Тургењев превео је њену књигу на руски и назвао је руском Бичер-Стоу, зато што је у својим причама проповедала ослобођење украјинских сељака од спахија.

Украјински сеоски живот врло је сличан српском, као год што су уопште Украјинци у многом чему блиски Јужним Словенима. У науци се мисли да је то отуда што су некада, док их упад Мађара није раздвојио, Украјинци били суседи Срба и осталих Јужних Словена. Та сличност пала јеу очи нашим књижевницима, а годила им је и идилска атмосфера у Вовчковим причама, те су у другој половини прошлога века у нашим листовима просто ницали преводи приповедака овога писца. Први су преводи у „Даници“ 1863 („Одарка“ и „Свекрва“), а затим се све до пред балканске ратове приповетке Марка Вовчока јављају на све стране по- нашим часопсима и листовима. Тако су преведене: поред горе по-

менутих још и ове приче: Данило Гурч, Кармељук, Кириџија, Максим Гримач, Откуп, Свекрва, Спахијска

ропкиња, Парасја, Чини, Сестра, Хорпина, и у засебној књизи „Маруша“. Ова последња приповетка је уствари мали роман, у коме се описује борба Украјинаца за независност, и имала је у своје доба толико успеха да ју је француски писац П. Ж. Стал прерадио за француске читаоце. Са те прераде је „Маруша“ преведени и на српски (1892). :