Наша књижевност

Хроника

Као што се види, на српски је преведено четрнаест прича Марка Вовчока. Преводили су их, поред мање познатих, Милован Глишић, Ал. М. Радовановић (рано преминули популаризатор Дарвина) и Јанко Веселиновић. За све време свога дугога живота (умрла је тек 1907), Вовчок-Маркович је имала у Срба читаоце, чак и онда кад је код Украјинаца и Руса била сасвим заборављена. Међу њеним преводиоцима и читаоцима били су и наши најбољи сеоски приповедачи који је нису само читали и преводили него се и угледали на њу. „И треба упоредити те приповетке Марка Вовчока вели Скерлић у једној својој заборављеној белешци — са првим приповеткама Јанка Веселиновића, па видети колика је сличност и у коликој је мери малоруска списатељка дала обрасце за сеоску приповетку нашем приповелачу“. Б, К.

Стодвадесета годишњица од рођења Салтикова - Шчедрина. — Ове године (двадесет и седмога јануара) навршило се сто и двадесет година од рођења Михаила Јефграфовића Салтикова, у књижевности названога Николај Шчедрин. Његову успомену славе не само сва три руска народа — Великоруси, Украјинци и Белоруси — него и сав Совјетски Савез, а његова се дела поново објављују и преводе на све стране, јер је то Салтиков—Шчедрин потпуно заслужио као један од најзнатнијих руских писаца деветнаестога века.

Нажалост у нас Салтиков-Шчедрин није довољно познат. - Сем романа „Господе Голевљевих“ који је 1985 06јавила Српска књижевна задруга, остала његова дела слабо су позната.

Додуше, у листовима је изишао велики број његових прича. Нашим читаоцима открио га је Милован Глишић који је у „Младој Србадији“ превео његову подужу приповетку „Красноречиви господин начелник“ (1871). Али још 1857 године „Српске новине“ објављују „Черте из Русије“ на основу Шчедринова дела „Губернскије очерки“.

После Глишићева превода, у нашим

301

листовима ређају се многе Шчедринове приче. „Дикиј помјешчик“ (Дивљи спахија) на пример, штампан је у нас неколико пута: у „Преодници“ 1873, У „Србобрану“ 1886, у „Дневном листу“ 1886.

У нас је нарочито била популарна његова сатирична приповетка „О том како је сељак нахранио два генерала“. Под разним насловима (Један геја наранио два начелника, Како је један мужик нахранио два генерала, Руски геџа и два лакомислена генерала), ова је прича од 1877, када је штампана у „Малој библиотеци Раденика“, објављивана неколико пута.

Од осталих његових прича и романа објављеним по нашим листовима, поменућемо: Адвокат (Одјек 1898), Бедни вук (Српска ријеч 1906), Божићна прича (Омладина 1888), Вањка — Кајин (Одјек 1889), Верни Трезор (Дело 1895), Врлине и пороци (Одјек 1888), Грабљивци (Самоуправа 1881), Девојке (Садашњост 1891), Живе, летеће новине (Одјек 1894), Зец са здравим смислом (Трећи одјек 1894), Изгубљена савест (Српска ријеч 1913), Јади старога гаврана (Звезда 1904), Један поучан разтовор (Српска ријеч 1912), Караш-идеалиста (Дело 1894), Конон (Одјек 1889), Либерал (Трећи одјек 1889), Меланхоличан ован (Звезда 1900), Модерни чиновник (Звезда 1901), Нестало савести (Радник 1872), Парања и Гарања (Народни лист 1904), Са стране (Нови београдски дневник 1886), Орао меценат (Дело 1896), Посета у руској апсани (Декамерон 1897), Реч о правди (Хришћански весник 1887), Сеоска учитељица (Застава 1888), Скитач Сатир (Одјек 1889), Суседи (Трећи Одјек 1885), Трчилажа (Застава 1888), У сфери сејања (Садашњост 1891) Чудинов (Српски дневник 1888), Храстова моћ (Српски завет 1899) Шарена писма (Нови београдски дневник 1885) и Шта се догодило Крамољникову (Одјек 1886).

Све ове приче превођене су или прештампаване из ранијих превода по неколико пута, у радикалним и социјалистичким листовима, али сем романа, који је објавила Српска књижевна задруга, Шчедрин није објављиван у за-

жена

= Ок

МИ ери по Ра ли виа

и ан Кра нанела

УСОРА ПРИМ

+ из а

|: И о