Наша књижевност

на нису била унапред смишљана, па често нису имала ни неког другог смисла, до оне потребе коју тако понеко има да гласно изрази што му тренутно падне на памет, али баш у тој својој примитивности, па чак и безазлености, разговор између публике и писца није био незанимљив. У тој дискусији је било додирнуто и питање да ли је оправдано да се један признати песник посвећује дечјој литератури, на рачун осталог свог књижевног рада. Многим младим слушаоцима се то чинило несразмерно, јер још не увиђају изванредан, чисто књижевни, уметнички и стваралачки врло високи значај писања за децу. Можда је у том тренутку "и по томе проблему требало дискусију продубити.

На другоме вечеру, 13 о. м., читала ле своје стихове, и читајући их, пара„лелно, и о себи као писцу говорила, Десанка Максимовић. Вече је отворио књижевник Радован Зоговић 'За Десанку Максимовић, разуме се, није било потребно правити рекламу. Име ове изразито лирске поетесе одавтно већ ужива велику популарност, натрочито код младога света, коме њени "устрептали, непосредни, прворођени акценти присно одговарају. Она је, у постепеним образложењима које је давала илуструјући их одмах у примерима, врло одлучно бранила свој типично лирски књижевни лик, са убеђењем, и убедљиво. Слушаоци су у поступним илустрацијама пратили њен развој од првих чисто и бистро лирских екстаза, до нагласака који умногостручено одјекују, не више као цвркут птице са гране, него као ехо људских гласова из множине, као призвук стремљења и хтења и расположења под читавим једним видокругом. Али су своја одушевљења очигледно нарочито наглашава“ ли узбуђеним саслушавањем баш оних њених последњих лирских експресија, које тумаче велика осећања времена. И у том смислу се и дискусија кретала: са признањима за последњу етапу

њенога стварања, и са неким ставља- ·

њима под сумњу њених првих, ранијих лирских концепција. Мако не сва оправдана, или недовољно праведно и

правилно формулисана, сва та питања су била занимљива, јер доказују свесну будност нашег младог света и захте-

вима која литератури поставља. Тако их је и песник разумео, и на њих одговарао лирски непосредно, али и са мирном одлучношћу зрелога песника.

(две књижевне вечери су, одсад већ, успео експеримент, па према томе и користан, јер живо везује интерес публике за писца и за дело. Истовремено, оне су информативне, а и едуктивне, јер пружају могућности слушаоцима да се непосредно о писцима, из прве руке, обавесте, али и да се васпитавају и дисциплинују у своме односу према књижевноме делу. Само, да би ово последње било још ефикасније, морала би се дискусија више организовано водити. Тек кад буде изгубила овај карактер пуне произвољности, па кроз њу понекад и безначајности, она ће постати корисно средство за књижевно васпитање публике „очигледном наставом“.

Треба још нагласити да се ове књижевне вечери приређују у корист фонда за борбу против неписмености.

• М. Б.

Смрт словачкога писца Јанка Јесенскога. — Тридесетог децембра прошле године чехословачка влада сахранила је свечано у Братислави словачкога песника и романсијера Јанка Јесенскога који је кратко време пред своју смрг добио од чехословачке Привремене народне скупштине назив Народног уметника. Свој књижевни рад Јесенски је почео 1905 године књигом „Стихови“, али се највише прочуо 1919 кад је У збирци „Из ропства“ опевао догађаје и расположења из првога светскога рата. У том рату, гоњен од аустриске полиције као словенски родољуб и русофил, Јесенски је, после пуштања из затвора, упућен у војску као политички сумњив, али је с фронта пребегао Русима. Своје доживљаје у аустриској војсци и у Русији он је доцније описао у успоменама „Путем ка слободи“, Књизи која се с правом сматра једним од најбо-