Наша књижевност

МИРТА ДЕ А.

н РИЉОНЕ

176 ; и -- Наша књижевност

жевности. У пуној сагласности са мишљењем класика марксизма, затим великих руских критичара Чернишевског, Доброљубова и др. а исто тако и са самом уметничком књижевном праксом највећих песника и писаца свих времена и народа, друг Розентал убедљиво је доказао да уметност која није идејно усмерена, тј. која није тенденциозна, не може да буде права уметност. Разуме се, тенденција не треба да буде натурена механички, споља, не треба да буде уношена вештачки и насилно у мишљења и радње описиваних јунака. Но то је већ други проблем. О таквој тенденцији ми не говоримо, такву тенденцију нису имали у виду класици марксизма, такву тенденцију није имао у виду ни Светозар Марковић као и код нас Христо Ботев, који је, између осталог, најтенденциознији а истовремено највећи песник — уметник код нас. у

Против тако схваћене тенденциозности у уметности били су и јесу само формалисти и реакционари. Светозар Марковић у својим критичким радовима одлучно се изјаснио против њих и нанео им, као што смо горе рекли, смртни удар, а међутим, он је умео да цени по својој вредности како народно стваралаштво, које је увек било тенденциозно не престајући због тога да буде у највећој мери и дубоко тенденциозно, тако исто и велике српске песнике оног времена Змаја Јовановића, Јакшића и друге, а такође и генијалног црногорског песника Његоша. Змај и Јакшић, са своје стране, уважавали су и високо ценили те књижевно-критичке погледе Марковића. Специјално Јакшић, баш под утицајем Марковића, у својим последњим делима, нарочито у „Спахији“, „Шваљи“, „Земљи“ и „Ратару , а такође и у „Враголану“ направио је, према мишљењу Скерлића, први покушај за стварање једне не само реалистичке, већ и социјалистичке поезије. Због тога Скерлић, савршено није у праву када у својој књизи пребацује Марковићу што је од уметности захтевао да буде тенденциозна. Мако је забележио, да се у том погледу Светозар Марковић налазио у добром друштву, тј. читав низ руских и западноевропских великих писаца и књижевних критичара делио је то исто гледиште, Скерлић ипак сматра да је тенденциозност неспојива са реализмом. Није тешко уочити да би онај реализам, који би ускратио сваку идејну усмереност аутора и његових дела био само мртва фотографска механичка слика стварности, а не истинско уметничко дело. Чињеница да је сам Зола још у првом периоду свога стваралаштва говорио да одржавање стварности мора да се пропусти кроз призму пишчевог темперамента, а у каснијим својим делима, нарочито у „Три града“ и „Четири Јеванђеља , свесно спровео тенденциозност у уметности, — не говори у прилог Скерлићу, већ одлучно против њега. Чињеница пак, да су неки Марковићеви ученици довели његове идеје до крајности и до апсурда, не говори против самих идеја Марковића, већ против тих његових ученика.