Наша књижевност

ГУСЛАР КОД МИЛТОНА

Седамдесетих година ХУП века, заплене енглески гусари шпанску галију, и на њој веслаче, ланцима привезане за брод и између себе. Међу тим „галиотима“, од Млечића некада преузетим, нађу једног слепог старца са гуслама, кога је још венецијанска милост ударила па лакше негве, да би, гудећи, давао махове робљу при веслању. Гусарски капетан, иначе пуританац из Велса, сазнавши с ким то има посла, по“ шаље гуслара, у пратњи једног „скијавонског“ тумача, своме обожаваноме песнику.

ГУСЛАР

Не растављај старе јаде

од ђетињих љутих рана.

Под крвавом када рђом пришти бризну, смијешају се људске сузе с морском сољу, кад тирјански бич зазвижди а младости и јунаштва

зелен в'јенац у муљ грезне, кад искачу очи чарне

од, тамнине очајања: —

ко ће ђецу покропити бистром росом, славопојком, запојити, опојити,

слатким пићем српске р'јечи, слатким мл јеком мајке њине, љубљенице, мученице2...

При уласку у Милтонову одају. Песник седи у јакој столици са високим наслоном, поред великог, тешког, храстовог стола. Погнут је према вратима, очи су му светле, али зенице без циља. Он је у црнини, само му се као снег беле оковратник и наруквице. Уз њега су две девојке, песникове кћери, у тамно кестењастом оделу, с белим, крутим пелеринама и стегнутим капама, тако, да им се ланене плаве косе тек местимично назиру испод њих, а из бледих, узаних лица сијају тамномодре очи, више подозриво но радознало. Три зида, до таванице, испу-