Наша књижевност

ГУСЛАР Мој честити домаћине, да Бог да ме разумио ! Јадна ли је ово свирка, једна струна на гуслама....

Гусле наше нијесу свирала

за поп јевку или потскочицу, ни момачку нити ђевојачку, кад гиздаво срца поиграју,

кад врцају сузе миловања,

а клетва се у уздах претапа.

... Немуште су гусле без ријечи, зар звоњава ил клепало тупо, тамјан који задужбину кида,

ко га да не прах са друма стреса, узлећу му мисли над облаке.

МИЛТОН Опростите ми грешну омашку; том нису криве очи угасле већ охолост, таштина, лаки ум: међ народима грдне планине, _и предрасуда, лажи океан. — Погледом човек небеса раздире, звездане магле дахом разгони, и сва већ сунца дланом одмери: но, да л' разуме, да л слуша когод бар, суседа првог мисли, збор и труд»

— Са овог спруда, бујног, штићеног нептунске остве тројним шиљцима, разлећу нам се светом бродови;

у трмку своју с благом врћу се,

с мирисним медом шума далеких,

с ливада, леха многих народа;

ал' цвет нам, песмом људском опеван, незнане браће сузом орошен,

— ни гора ваших ћух, — не доносе

у напиреним, гордим једрима,

... О, раздаљине, земне, бездушне, понори мрачни међу људима!...

Наша књижевност