Наша књижевност

нео

Руслар код Милтона 181

— Времена оштрих догнан вихором под ови скромни, посвећени кров, будите нама весник Југа свог.

Нек' ваша жица, сама, сирота, загуди присно, неустручено,

ко сред бивака својте рођене. Устостручено, разговетно ће забрујати нам чим узнесе реч слободе златне, правде, човештва.

Обавештен од тумача, Гуслар прихвати десном руком гудало, усправи гусле, и, накрививши мало главу устрану, заигра прстима леве руке по жици, нечујно. На лицу му, чак и на слепим очима, одједном, стане некакав мек и отсутан осмех; под дрхтавим гудалом прену се прво високо, помало замагљен, звук, дуг, као пригушен уздах, а затим његов старачки тенор у полутону, о-ој! — који на странце чини утисак јаука. Девојке се изненађено, скоро уплашено тргну, па радознало гледају у Гуслареве прсте, а Милтон постепено придиже главу.

ГУСЛАР (уз гусле) Ударила шајка Стојанова о камење дуждеве палаче. Занграше искре у по дана, затресла се пјаца и Мљечићи, светог Марка море запљускује. Усправи се Стојан на баиру, бљеште му се токе на прсима, сијевају у рукама гује. Стаде Стојан дозивати дужда: — Чујеш ли ме, главни Латинине! Је л' то вјера таква господара2 Буд' што пљуну на своје мухуре и на лава златног на печату, и порече помоћ у оружју, и џебану клетвом обећану: — још зароби побратим-Илију. Врже њега под олово пусто, да проврије мозак у јунака и усахну очи соколове. А ми смо ти море упростили и друмове Турком запријетили, твоји броди сад сербез по води и товари куд се њима мари, па продајеш дибу и кадифу а попови латинско проштење,

Јата уза „1,