Наша књижевност

_А, зар не знаш, бабо мисирачо, ко те чув'о, чиме си се јачб 2 И тај скерлет на рамену твоме наше ђеце крвљу је омашћен. Твоја окна огњем осветљена који нам је колибе сажегд. Наше главе на табије суше

да се ваше разузуре душе.

Ал' доћи ће ђаво и по ваше кад устукну тугови и паше. Шака јада српске сиротиње надживјеће ваше пировање.

На згаришту нашег лудовања пробујаће зелени изданци, надцветаће ваше рготине.

— Пуштај дужде, још ти је од нужде, мог Илију, сабљу димишћију. Иначе ћу ршум учинити

на те твоје тудешке чувиде, мраморје ћу попрскати крвљу, и њиховом и мене јунака. Нек' се прича докле је кољена, гђе удари један на хиљаде, | какво ли је срце у јунака,

а каква је хвала у Мљетака!

Завршивши, Гуслар превлачи дланом преко чела, погружи села рукама олако опипава гусле по ивицама. Милтон учини покрет према гуслареву пратиоцу, те му овај нагло прилази преводи садржај и понеке фразе. Песник клима главом као да је и без тумачења разумео.

МИЛТОН Чим обајасте жреца самотна 2... Преда мном младе слике титрају: далеког Југа осунчани луг, обилних стада бели снегови,

_ једрина капље с грдздна вимена, зрневље прска златне пшенице, светлосна јата одсвуд гњурају,

— природа с небом зрење празну је.

... Ал' видим, видим, изнад свега тог: исукан мач! жртвени пламен,