Наша књижевност

Није нама тешка сиротиња.

А тувимо добро, од старина, у зло и добро као јуче било,

кад је Раде дизб грађевине

од камена за добра племена,

красио их читмом исклесаном;

кад су платна и кубета витка

у небеске дизали висине . инок Јован, Медош, сликајући

ђе се боре мраци и свјетлаци;

кад су наши учени дијаци

књиге штили, баграном писали,

видали нам душе и тијела;

кад је дудук борје разиграво,

орила се пјесма соколара,

и уљара кроз честе дубике, —

ђе сад, мрко, голо стење, ћути,

Није нама сиротиња тешка,

већ је нама тешко робовање; нисмо гладни бијела бешкота већ смо гладни ми слободе златне. Ми смо гладни правде и истине: да станемо право међу људе, св јетла чела и чиста образа. Сваком соју право рећи своју,

у зеницу сваком загледати,

и никоме више теменати.

МИЛТОН

покушава да се дигне са столице; кћери му прилећу и помажу да устане и да приђе сасвим близу Гуслару. Исправио се и, као да му је нашао погледом очи, говори с убеђењем да га Гуслар и гледа и ра-

зуме сваку реч.

Да ли се ово чудо збива,

да л се то милост на нас слива, на наше старе главе2

Обасја светлост мрачну шпиљу, то звезде ће, у црну збиљу,

утехе да нам јаве...

Ми, проказани слепци, оба, из тамнице тог дивљег доба, видимо, свима још скривену,