Наша књижевност

видимо дивну једну жену,

у румен зоре одевену, —

с далеке дуге маше свода,

и слази већ, већ људ'ма креће, тек слућена, тек жуђена Слобода!

'

Где стане, ново буја цвеће,

од ока њеног једног мига = пуцају гвожђа од верига,

од самог даха њених груди

душе се буде унижених људи,

из, широм света, раскриљених руку

благослов дажди свему земном пуку...

Гуслар осећа да му домаћин пружа руку; нађе је и стегне. Чује се да нешто полугласно говори.

МИЛТОН Ви питате нас, ВИДИМ, забринут: Слободе до вас да лје дуг још пут» Кб с оног света, чујем јасан глас: Исти је за њу, исти за све нас. Врлини раскош и сиротиња једнако пречи прилаз, отима. •

а назва аи „ба риса а

·Потонуће још многи нараштај, потамниће још многи људски сјај; понеки роб ће стати господар; прозвучаће још многи божји дар,

кб наших речи све мутнији пеке.

Ал' кад вас, махом, стегне, јад наш прек, слепоће наше, наше робије,

нек' њу вам зрачна мисб пробије: ипак се напред, сунцу .летило,

— видовито је наше слепило...

ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ