Наша књижевност

ДР ВО ИЕ о

"

Уа

Зи И

МИСАО

Сред ужарене, непрегледне пусте, где самум сеје сам песак на песак, — одише жива, зелена оаза.

У гроздовима, у дојкама палми, медено млеко у урмама гусне.

Под благом сенком, јазу из дубине, хладенац будан дочекује звезде.

— Који ће борац. намерник унилни, замаху своме ту окрепе нгћи,

и овлажити испуцале усне2...

... У бучном граду: у врзину колу, оргија, нехата, вреве мравињака, негде, под кровом, међу четир зида, притајила се бесана тишина. Безгласна жижа озарава бдење, бледило чела, танан покрет руке, сјај ока које назире и тражи

у плеви речи бешумних, у ро ју свитаца, колута бројки и облика истине звонко и блештаво зрно.

Муњевито је, једно, магновење, кад искра сине из судара слутњи,

"под паучастом хитрином прстију

смарагдни прелив кад у стаклу провре, кад микрокозмос крене под сочивом, кад реч набуја снагом стваратељском и живну дуси дотле нерођени. — Мисао расте, размахује крила, свог родитеља подиже, напушта, у сусрет лети људима уморним.

= С ивице скромног окна на ћелији, с границе људске у простор безмерни, са мишљу својом човек се опрашта,