Наша књижевност

232 Наша књижевност

у себи његова деца, Верлени и Метерленци, култивисали, а сада пелповали и њега финим разорним отровом.

И сад буржоа, који је раније ишао у храм Изиде и „Крчму смрти“, јер је тада била таква мода и виђати се у овим местима сматрало се Као неки „бонтон“, иде тамо и данас вучен унутрашњом потребом; код Изиде, да би се некако, макар јеретички, помолио; а у „Крчму смрти“, да осети мистични ужас пред вечном загонетком битисања, пред оном „која све измирује, која све изравњава, која све подједнако воли“, вечном јунакињом декадентских песама — пред смрћу.

Презасићени и развратни буржоа, скептик и материјалиста, на_ једном се нагло враћа назад; живо се интересује за мистичне књиге средњовековних калуђера, из старих отпадака библиотека вади трактат о ђаволима и магији, у позоришту се опет дају мистерије, у романима оживљује католицизам: кожарски фабрикант Луј Падуан пише брошуру о Серапису, у којој се труди да докаже да никад човек није створио себи бога истинитијег, живљег и свеобухватнијег него што је Серапис — бог кога су створили Птоломеји, и, најзад, 1894 г., Жорж де Боа набројава у Паризу више од двадесет разних религиозних култова. А декадентско стваралаштво се шири, чудни, рашрафљени сонети који кидају живце, плаве стране часописа, говорећи о нечем нејасном, мутном и злослутом. Ове песме натруле културе звоне као посмртно звоно обезглављеном, нервно истрошеном и себичном друштву и све га више нагризају.

Али како се могло догодити да се неверници, анархисти, декаденти, наједном претворе у проповеднике морала и учитеље живота2

Одговор је прост. Сви су они, мање или више, заражени грандоманијом, хоће пошто-пото да чине подвиге џи уживају у зачараности славе. Ово је могуће само служећи људима, И сад, њихова је жеља да пруже људима оно што њима самим пре свега недостаје. Њихово надахнуће није искрено и афектирано је, форма им није једноставна ни лепа, али је чудна и то буди наклоност према њој. Имају жеље, али немају енергије и, као све културно друштво, робови су живота, мучно се отимају у њему, као муве у паучини, и незадовољно зује, стварајући досаду и тугу и још више својим радом одузимајући боју онима што их окружује. Хтели би да се на нечем задрже и не виде око себе ниједне тачке ослонца: због тога мењају боју као камелеони, данас су моралисти, сутра апологети порока и његови виртуози. 5

Међу њима је потпуно мимоилажење, Док Метерленк, Халифе и Верлен туже због намучене истине, упрљаних врлина и призивају људе богу, Мореас, Ролина и Пеладан пишу јевтине историјице у духу маркиза де-Сад и пружају их публици уз сопствени сос филозофије, чија основна поставка гласи:

„Свет сам ја, и сви закони света — ја. Моја уобразиља ствара, мој ум разара; видим да у свету нема ничега способног да се супрот-