Наша књижевност
пп о
МИ
Пол Верлен и декаденти 233
стави снази моје зловоље, и осећам да све што постоји је — ја. И срце ми је пуно хладне чежње за старином када је све било тако јако, када су људи били још јачи од мене.“
Али као ова, тако и друга група има једну заједничку, сродну црту, страст да загледа негде у мрак, онамо одакле нико, ниједан геније, није могао изнети ништа јасно, страст да излази из граница живота у област која је уму још неприступачна и коју вероватно неће схватити он него срце, ако се уопште икада дадне схватити.
Има уживања у боју и бездану мрачном на крају...
Уживање у боју је неприступачно онима који су већ на сам дан свога рођења били до ноге потучени, дошавши на свет као невропате, али уживање „на крају мрачног бездана“ њима одговара, и они умеју да му се предаду, стварајући једну за другом своје мрачне фантазије, подајући се у њима бунилу безумника и позивајући да пође за њима друштво без воље и принципа, жедно уживљавања у пикантна осећања и утиске.
Тако се они, ти рашрафљени, свете друштву које их је створило, бескрајно разнолико у стваралаштву глупога и негативног, као шибу којом судбина удара културне европске слојеве зато што нису, иако већ тако дуго живе, створили за себе живот достојан људи.
МАКСИМ ГОРКИ (Превела с руског Д. М.)
ината ерла
/ 4
4
СИ
Пи
аи
о 5
мрке
њи