Наша књижевност

се неко назове тартифом, а његов поступак тартиферијом. Но ма да је тим увршћавањем имена у своје језичко благо француски народ Тартифа прогласио за савршено оличење хипокризије, ипак се с тим не слажу сви аутори. Тако Лабријеров хипокрит свом слузи пред светом „не каже (као што то чини Молијеров): Моју кошуљу од кострети и мој бич! — напротив. Јер њега би тада сматрали за оно што јесте, за хипокрита, а он хоће да-важи за оно што није, за човека побожна; истина је да он поступа тако како би се веровало, а да он то не каже, да носи кошуљу од кострети и да се бичује...“ „Ако му је добро код неког имућног човека, кога је успео да освоји, чији је паразит и од кога може да извуче велике користи, он се не удвара његовој жени, бар јој не чини предлоге и изјаве љубави... Још је даље од тога да употребљава, да би јој ласкао и да би је завео, говор побожна човека, јер тим говором он нипошто не говори из навике, него са намером и уколико му је од користи, а никако онда када би он могао само да га учини смешним. |

Да ли је одлични психолог и прослављени писац Карактера у праву са овом строгом критиком Молијерове комедије карактераг Да ли је Молијер заиста погрешно нацртао лик хипокрита, претерујући можда баш зато да би га начинио смешним 2

Када би Тартиф био напросто варалица и подваљивач, када би он само лагао и обмањивао, он се никако не би могао похвалити да је мајстор у свом занату. Уствари је он толико провидан да сем Оргона и његове мајке ниједно лице његове околине не верује у искреност његове побожности и несебичност његових намера. Истина, он успева да се извуче из ситуације која изгледа безизлазна: оптужен од Оргоновог сина, који је својим ушима чуо како је хтео да заведе жену свога доброчинитеља, Тартиф постиже да Оргон не само поверује у његову невиност него и да рођеног сина избаци из куће. Али чиме он то постиже, каквом вештом варком, каквом изванред"ном измишљотиномрг Тартиф је могао тврдити да је, из оданости према свом заштитнику, хтео да искуша верност његове супруге; Оргон би зацело и у то веровао, а можда би и сам сведок његовог лупешког покушаја био поколебан: јер он је могао само да чује његове речи, а не да види његове побуде, Но Тартиф уопште не покушава да измишља; он само понавља оно што је увек тврдио: да је човек побожан, грешник који се каје, који заслужује и жели да испашта за своје грехе.

Јер Тартиф није лажљивац и подваљивач. Или уколико јесте, он је свакако много мање то него што је хипокрит. Тип лажљивца и подваљивача је Молијеров Скапен, слуга који тесногруде, себичне, шкрте и поштоване старце вуче за нос, извлачи им новац, свесно их варајући.

Варалица Скапен личи на апотекара који своја средства даје другима, али их сам не узима; хипокрит Тартиф је као гостионичар који

Молијер и хипокризија # : 235