Наша књижевност

236 у Наше књижевност

се и сам опија. Варалица мисли на то да обмане своју околину, према самом себи он је сасвим искрен; хипокрит и сама себе уверава у оно у што му је немогуће сасвим веровати. Неистина је за варалицу оружје којим он рукује по својој вољи и које може сваког тренутка да одложи; хипокрит више није потпуно господар своје неистине: ма да се и он њоме служи, он је и у њеној служби, и он се саживео с њом и не може да се од ње растави ни кад му је досадила. Варалица збацује неистину са себе, чим му она више није потребна, као што се збацује капут, као што се скида шминка после одигране улоге; хипокрит је неистину унео у себе и не може да је збаци. Варалица говори само оно што је у складу са његовом свесном намером или бар што њој иде у рачун; а Тартиф се побожним речима удвара жени свога заштитника баш зато што су му не само те речи него и те мисли заиста прешле у навику. Варалици се може доказати варка, хипокриту је немогуће здерати маску са лица, јер је срасла с њим. Када Скапена његов господар ухвати у подваљивању, Скапен може само да побегне; разголићен, он признаје своја лупештва и моли да му се опрости. Тартиф, и кад себе назива подлацем, ништа не признаје, и кад скрушено моли да га презру, не престаје да поступа као побожњак за којега хоће да важи. Чак и онда кад му ни сам Оргон више не верује, кад му глумљење светости више није ни од какве користи, ни онда он не одбацује језик и гест побожњака, чак и онда он узвикује да ће умети да „освети небо ком се противстаје“.

Хипокрит врлину коју нема много више показује, много више истиче него онај који је стварно има. Варалица се претвара онолико колико је потребно да превари друге; хипокрит се више претвара, јер му је потребно да увери и себе, да ућутка онај унутарњи глас који му говори да лаже и да он уистини није такав. Зато се и Тартиф разликује, зато се он мора разликовати од заиста побожна човека, на кога би желео да личи; зато он претерује, мора претеривати, он, а не Молијер у сликању хипокрита; зато он и кад заводи жену, и кад је демаскиран, говори побожне речи, задржава став несебичног браниоца неба, Кад се спрема да приграби Оргоново имање, кад, истеран из гостољубивог дома Оргонова, хоће из њега да истера домаћина, он то чини из користољубља и осветољубља; али он то не чини цинично, он не само тврди него и осећа, и верује да тако поступа у интересу неба,

Истина, Тартифова вера у своју побожност врло је површна утолико су гласније његове побожне речи, упадљивији његови побожни гестови; али да га краљевски деџз ех тасћпа није у томе омео, Тартиф би, обогативши се, постајао све више „истински“ побожњак, бранилац Цркве и поретка у којему је њему тако лепо живети, све би мање сумњао у чистоту својих побуда. То јест, он би постао побожњак уколико је то у складу са његовим личним интересима; али пошто би ти интереси били задовољени и пошто се чо-