Наша књижевност

Молијер и хипокризија у џ 237

век може „с небом нагодити“, он би и од своје околине и од сама себе био све мање сматран за лицемера. Наравно, он би то ипак био и остао, зато што. је паразит, којему привид врлине служи за искоришћавање других, зато што је полазиште и мета његове врлости скривена себичност и што би се он радо „нагодио“ и са слободним мислиоцима ако би „небо“ од њега тражило озбиљна одрицања и жртве. Али то га не спречава да са све више уверености, са све више искрености изиграва браниоца неба, морала, правде и истине. Претварајући се да је нешто (човек побожан, добар, пожртвован, моралан, без порока, одан само узвишеним стварима, онима које друштво цени и одобрава, укратко човек несебичан, алтруист) хипокрит се до извесне мере претвара у оно што тврди да је.

Тако Тартиф својим индигнираним ставом према Оргону, у тренутку кад га овај избацује из куће, потсећа на фанатичног истино-

љупца из Молијеровог „Мизантропа“, на бескомпромисног борца против хипокризије, Алсеста.

Као у Скапену и Тартифу, тако и у Мизантропу Молијер приказује различите односе људи према истини и лажи. Супротстављајући Алсесту Филента, он непоколебљивог противника дволичности ставља насупрот човеку који се с њом мири. Речено је, духовито, да је Филент резигниран, а Алсест индигниран. Но тиме је обележена само једна страна њиховог става. Однос Алсеста према истини је однос идолопоклоника према идолу којему служи и којега се боји; а однос према лажи однос верника према ђаволу који хоће да му погуби душу. Филент влада истином и лажју, служи се њима слободно, по потреби или по свом нахођењу; Алсест нема ту слободу, он је роб истине и борац против лажи на сваком месту и у свакој прилици.

Молијеристи су се препирали о том да ли је Алсест заиста мизантроп или само непомирљив лажомрзац. Гете се дивио тој комедији и видео у Алсесту трагичног јунака који због своје истинољу“бивости долази у сукоб са својом лицемерном околином. Русо је осуђивао Молијера што се, начинивши од Алсеста комичну фигуру, потсмева честитости и искрености,

Тачнија анализа показује да Алсестов однос према истини није тако прост и чист као што то на први мах изгледа и као што он сам тврди. Уображеном племићу надрипеснику он своје мишљење о његовом сонету не каже одмах без увијања, него га околишећи наговештава; а кад га поета директно пита да ли то значи да му стихови не ваљају, Алсест у неколико махова уверава: „То не велим; али...“ Но та концесија конвенционалној хипокризији је изузетак, а по правилу је Алсест искрен и отворен до неучтивости, Међутим, не може бити случајност, а још мање Молијерова недоследност или омашка у цртању карактера, што је Алсест лудо заљубљен баш у кокетну, неискрену, претворну Селимену, ма да зна да њена привлачна, искре-

сјај по ава а

палили 155

(а. у;