Наша књижевност

168 Наша књижевност

српског монархизма. Слободан Јовановић покушава на један заиста ружан начин да Марковића направи монархистом, користећи нека његова поједина излагања, која имају чисто тактички и привремени карактер. Он неће да види и да призна да је Марковић био принципијелан непријатељ српског монархизма, како из социјалних разлога, о чему је горе било речи, тако и из разлога национгално-револуционарног карактера. Марковићу је било јасно као дан да династичке пијемонтске и бизмарковске тежње српског монархизма могу само да буду препрека како за решавање чисто унутрашњих српских политичких и социјалних проблема, тако и за решавање великог историског проблема ослобођења балканских народа од турског и аустроугарског јарма и стварања балканске федерације слободних и самоопредељених народа, а нарочито бугарског и југословенских народа. Разуме се, нама сада није тешко да докажемо да се у погледима Светозара Марковића и по томе питању садржи низ елемената утопискосоцијалистичког, бакуњинистичког и другог карактера. Још је мање тешко да се данас докаже да су у сваком погледу биле неоправдане наде које је Марковић, сагласно са Чернишевским, полагао на задруге (погрешка од које се није ослободио ни Ботев). Упркос тим грешкама, међутим, основна схватања Светозара Марковића и Ботева по томе питању показала су се правилним толико да и за нас данас иако смо у многом погледу принуђени да та њихова схватања прецизирамо и конкретизујемо, она остају потпуно истинита и плодоносна. Тачно супротно томе — схватања Слободана Јовановића по тим проблемима не претстављају ништа друго до израз најчистијег великосрпског шовинизма и реакције. Тако на пример, у поменутој књизи, страна 146 и 147, он окривљује Марковића што у Велику Србију није укључио Македонију. А у истој књизи на страни 145 мучи се да докаже против Марковића, да би за Црну Гору, Босну и Херцеговину | било много корисније да се присаједине Србији, зато што је онаи према мишљењу Марковића била културнија, те би на тај начин брже постигле онај виши степен културе на коме се налазила сама Србија. Уопште, он покушава да брани војно-полициску државу од федеративно анархистичких утописких погледа Марковића не узнемиравајући се ни мало што на тај начин сам долази на отворено реакционарне) великосрпске позиције. М он и други „критичари“ нарочито бесно су се окомили на Светозара Марковића због извесног његовог израза да му је свеједно да ли ће бити Фрања Јосиф или Обреновић. То ни у ком случају не значи да је Марковић потцењивао стварање српске државе која је једно од основних обележја националног самоопредељења српског народа, узетог као целина, Свакако, с тим изразом Марковић је хтео последњи пут да подвуче какав је огроман значај он придавао социјалном питању, које, по њему, не би могло да се одвоји од националног питања а да се национално питање не претвори у великосрпско националистичко-шовинистичко питање. Ми смо већ