Наша књижевност

240 · Наша књижевност

Сталеж ван друштва зато је могао остати слободан од хипокризије што је хипокризија израз лажних односа у друштвеној заједници. У хипокриту се, као у фотографској камери, одражава тај однос у обрнутој слици: хипокрит се ствара у друштву у. којему саможив, себичан слој паразита стеже, спутава и притискује искоришћавану масу | од које се тражи пожртвовање, одрицање, стрпљиво чекање да јој награда буде исплаћена на другом свету.

Хипокрит је за одржање таквих односа. Лажљивцу Скапену, који подваљује претставницима друштвеног ауторитета, није стало до одржања тог ауторитета; он се лажју бори за једну истину, за право младих. Зато су све наше симпатије на његовој страни; зато је он, упркос батинама које пљуште по његовим леђима, сачувао своју приРодну гипкост. Хипокрит се, међутим, служи признатим истинама да би лаж могла несметано да царује; он се потчињава и прилагођава сили која притискује; зато он, ма колико се, споља, усправно и круто држао, уствари има искривљену кичму. |

Хипокризија је деформација карактера у друштву заснованом на искоришћавању већине од стране мањине. Искоришћавање, паразитизам је битна црта хипокризије. По познатој духовитој максими Ларошфуковој, хипокризија је поштовање које порок одаје врлини; међутим, и то одавање поштовања је лицемерно, хипокритско. Кукавица који се гради храбар зато што истински поштује храброст и што би и сам желео да је храбар није хипокрит; он то постаје тек онда ако храброст симулише зато што од тога има користи. Хипокрит врлину сматра за нешто врло потребно и племенито, али у других; сам је примењује видно и привидно да својим примером не би демантовао узвишена начела која проповеда и тако отежао или онемогућио искоришћавање околине.

Хипокрит је човек са алтруистичном, моралистичном љуском и егоистичним, користољубивим језгром, човек „дволичан“, с једним спољним и једним унутарњим лицем, или „човек с маском“, коју показује место правог лица. Између једног и другог нема склада. У Француској Луја ХЛ, који је милионе трошио на чаробне свечаности за своје метресе, где су аристократија и клер претстављали скуп беспосличара, док је народ гладовао и стењао под теретом огромних намета, неприкривено, цинично исповедање егоизма и паразитизма владајућих могло је да изазове револт: отуда у њој хипокритство, које је прожима, које расте, упоредо са снагама истине, све до ·Револуције, од Луја ХМ до ХМ; од барока до рококоа; отуда такав пораст лажне побожности у круговима племства онога доба.

Хипокризија дакле може бити ознака читаве друштвене класе, она је управо најпоузданији симптом опадања једне класе, као што је одлика прогресивне класе њена дубока истинитост. Пример такве класне хипокризије је мисионарство, експортирање хришћанства у коло-