Наша књижевност

МАНЕ а ~ ПРИ И и и И о и а Ма

Молијер и хипокризија 239

Жан-Батист Поклен, син краљевског тапетара, наследивши титулу краљевског коморника, свршивши студије и почевши да се бави адвокатуром, наједаред напушта уносна звања, лепе титуле и очево пре- б зиме, и као Молијер се одаје тада још сасвим презреном глумачком 5: позиву. Шта га је на то навело Љубав према позориштуг Свакако. ж Љубав према једној глумици2 Вероватно. Али кад помислимо да је сз он, као драмски аутор, своју наклоност према театру могао да задовољава и код своје куће и да Мадлена Бежар није успела да га трајно веже уза се, онда остаје прилично загонетно зашто се тај изданак угледне париске грађанске породице, са обезбеђеном егзистенцијом и будућношћу, читавих једанаест година потуцао по провинцији 754 и живео животом путујућег глумца. Кад се пак има на уму шта је 3 била основна тема Молијеровог литерарног стварања, онда се као објашњење намеће то да га је хипокризија, лажност односа у та- 1 дашњем друштву, нарочито у аристократским, али и у оним грађанским круговима који су се угледали на аристократе, исто толико одби- 5; јала колико га је неизвештаченост и природност у начину живота позоришног света привлачила.

с Манили

Тема Молијеровог дела је осуда, излагање потсмеху и бичевање те извештачености и лажности у свима варијантама: он се потсмева прециозама и „ученим“ женама, маркизима и „грађанима-племићима“, шарлатанима међу лекарима, хипокритима свих врста. Без те хипокризије друштво око аутократског Краља Сунца није могло опстати; али глумци су тада практично били ван друштва: тек 1641, када се и двадесетогодишњи Молијер упознаје ба породицом Бежар, Луј ХШ наређује да се глумачки позив законски више не убраја међу нечасне занате; али црква и грађански сталеж задржавају свој дотадашњи став. М баш као сталеж ван друштва тадашњи позоришни људи могли су себи дспустити да у својим међусобним односима буду искрени и отворени. Не, баш сотефелз нису били исто што ; и ћуроспјез, Како вели Нешчастливец (у „Шуми“ Островскога), глу- = мац, који је такође, као и Молијер, морао да узме псеудоним како ј не би срамотио своје часно грађанско, односно племићско име: „Ко- | медијанти2 Не, ми смо уметници, благородни уметници, а ко сте виг Ми кад волимо, волимо. Кад не волимо, ми се свађамо или, се бијемо. Кад помажемо, дајемо последњи зарађени грош. А ви» Целога живота причате о добру заједнице, о љубави према човечанству. А шта-сте урадили» Нешчастливец је потпуно у праву: глумац, глумац уметник, нипошто није синоним хипокрита, он је његов антоним.

Молијеров однос према његовој жени није био срећан. Па ипак је : и у том несрећном глумачком браку тужнога комичара и комедиографа, у којему је можда било и свађа, и туче и „варања“, зацело било с мање хипокризије, више истинитости него у многом „срећном“ гра- 5! ђанском или аристократском браку тога времена. у

|