Наша књижевност

~ = (неће да прими новац и силом јој трпамо у џеп, не броји и не интересује је, колико, — овај досадни посао ће, вероватно, да узме на

себе дремљиви макро, кад она дође кући: „Зар свега две хиљаде» упитаће је он.)

— Пропадох трчећи, каже она, данас ми се у журби одвали ђон: у вароши приметим Перу, — шефа кабинета, код Драгог, — и потрчим за њим, Хтела сам и преко њега да покушам да извадим вашег Ику. (Од првог дана: сиромах младић! шта кажете, имао је лепу, коврчаву косу, а сад тамо пропада!) — Перо, — рекла сам му ја, ово мораш да ми учиниш. Ви и не знате Перу! То је један омањи, млађи човек, знам га одавно. Велики је каваљер, мени би све учинио. Што је најважније, друго је кад га ви молите у полицији, а друго, овако у вароши: седели смо у кафани, и обећао је да ће видети како ствар стоји. Кажем вам, велики каваљер, све до ваше куће ме испратио. Најзгодније тако у кафани... Драгог нисам нашла код куће, — знате, он има страшно љубоморну, ружну жену, и златну девојчицу, девојка већ, па зато не волим да идем код њега кући. Најбоље је тако у неком сепареу. Бећаревић је обећао, Пера обећао, ја мислим да ће ових дана да га пусте (моја сестра љуби госпођу са ципелама од плуте).

— Имам и ја сина, каже госпођа, и знам како је то. Син ми је сад у Словенији, код бабе, и стално бринем за њега. Има седам година, а нежан је као ваш Ика, пробирач на јелу, неће ништа да једе. Мука је с том децом (госпођа је уздахнула). А сад морам да трчим кући: од јутрос сам у вароши, нисам ни доручковала, али не жалим, кад ја нешто обећам, мора добро да се сврши: ако се Пера заузме, сигурно ће да га пусте. Немојте да ми захваљујете.

После неколико дана трчања, бонбоњера, изгубљеног ђона од плуте, наше наде кад су вести добре („Пера је обећао, а кад он обећа!“), нашег страха, кад нису („Не знам, изгледа да је кривица тешка“), после свега тога, госпођа је једне вечери дотрчала, загрлила моју мајку, извадила неки коверат и рекла:

— Ево, Пера је написао Бећаревићу писмо, да пусте вашег Ику! Сутра ујутру идемо, и Ика ће заједно са нама да се врати кући. Овде све пише: одмах да се пусти,

— Можда ће хтети да проверавајуг

— Какво проверавање! Кад Пера напише, а Драги потпише, нема ту другог бога.

— Тако сам срећна, што ово моје трчање, није било узалуд. Знала сам ја да ће сигурно да буде пуштен, само нисам хтела одмах да вам кажем. У

Данас ме Пера позвао телефоном, а и ја сам вам враг, обукла сам најлепшу хаљину, и, разуме се, Пера је био љубазан и све ми учинио.

Могао је то и Драги да ми сврши, али он је превише заузет, па