Наша књижевност

просто, то може да постане и смешно: обрне се телефон и каже се — број тај и тај, — и наједном се нешто учинило: нађу се рођаци па захваљују, а неко је пуштен на слободу, а не знаш да ли је плав или црномањаст, па чак ни зашто је ухапшен:

— Пустите га, нека га носи враг! 6

Па да, затвори су и онако пуни, а сви не доносе за децу чоколаде. Пустите тога за таблу чоколаде, зашто човек да не учини својим пријатељима, безначајне, ситне услуге, које ге тамо понеком, чине врло важне и значајне — да, да, пустите га: ја то желим.

Ко размишља о ситницама, кад има пуно пречих брига. Било је

довољно обрнути телефон, па да се неко пусти на слободу, или:

почне да лечи, али ништа простије, него то и заборавити.

Свакако, Јунг је заборавио, а Ранце се није сетио да га опомене. А сам г. Поповић није хтео да им каже да је број за кога моли одређен за стрељање. Ма да су Немци врло љубазни, ипак не треба много ризиковати: овај човек жели да спасе неког од стрељања, ту онда има две ствари:

— Кад неког хоће да стрељају, значи да је тај то и заслужио, — ту онда не треба имати милости.

И друго, откуд г. Поповић зна, ко ће да буде стрељан, кад се то држи у тајности»

Зато г. Поповић није ни рекао, да се то одмах сврши. Он није имао права ни оволико да захтева, односно моли. Коначно, — интервенције овакве врсте, нису нимало пријатне, и да се у свету не дешавају непредвиђене ствари, као што је на пример, повампирење Руса, г. Поповић тешко да би се одлучио. Да је хтео, он би и раније замолио, а није —- „нека седи тамо још мало“, рекао је. Човек је зидао кућу и имао бриге. Сад је кућа готова, и Руси се приближују, може да се заложи свим снагама.

Г. Поповић није ништа рекао о соби за РЕЈ Немци су обећали, али нису рекли: „данас ћемо то да свршимо“, — обећали су и то је довољно. •

= Г. Поповић није могао да им каже:

— Молим, — сутра долазим по резултат!

То није могао да им каже. Отишао је, очаран њиховом срдачношћу. Можда се Јунг после пет дана сетио, Можда је те анирао, или лично отишао у логор,

__— Нека се пребаци у болницу, рекао је он.

— Не може, одговорили су му, знате да је избила епидемија пегавца и дизентерије, нико не сме да напусти логор.

Ако се и сетио да пита, у то време баш је избила епидемија ових болести. |

Можда се није сетиор Г. Поповић је био код њега још једавпут и опоменуо га. Но епидемија није дозвољавала да се нешто пре-

„

у је 55 Пре У у: ин ње ао

У

Зрен ијевнеа ара аи ПА Ва пи Ати