Наша књижевност

256

Наша књижевност

дузме. Онда су партизани напали камион, и Јунг је потписао наредбу за четири стотине.

Можда је прво потписао за три стотине, па онда повукао дим из цигарете, сетио се нечег непријатног и додао још сто — четири стотине,

У том моменту се није сетио мога брата, иако је Ранцеу обећао да ће ићи на руку/,господину фабриканту бонбона“. Просто: није се сетио.

А ако се и сетио, нико неће очекивати од њега да сад напише „међу овима не треба да буде Илија Ђурђевић!“

То он није написао. Ако је пре напада на Немце био и расположен, сад је решио да ништа не чини за оне који би у Немачкој већ били стрељани. - Е

Најбоље за њих је стрељање, и још више него то: — извлачење болесних што ће клонули и немоћни да цвокоћу у фебруарској ноћи док им буду везивали руке.

Тако је то било. Г. Поповић је однео чоколаду, а Ранцеу су се овлажиле очи: помислио је на децу:

— За то је надлежан доктор Јунг, рекао је он.

Доктор Јунг је био млад и нерасположен:

— Чиним своју дужност, приметио је он и додао, — али ја не бих ништа помогао тим бандитима.

Неколико дана се Јунг није сетио, па га је г. Поповић потсетио, да је избила епидемија, тако сад нико није могао из логора, био је списак за стрељање, Јунг је видео, или није видео, сетио се или не, Ранце је од првог дана заборавио сасвим, г. Поповић је и поред тога што Руси напредују и кућа је готова, сматрао да је већ доста ризиковао залажући се за човека из логора, јутрос нису примили пакет и освануо је плакат — За одмазду због Пожаревца,..

То је круг. Заузимали су се они који су цртицама повлачили напредовање Руса (али не радосно, као мој, брат), а милост је требало да чине ти што су потписивали наредбе — четири стотине...

Да ли је онда збиља ту нешто учинила епидемија и заборавност» Да ли смо смели ту нечему да се надамо»

— Кажем вам, толико су љубазни, криво ми је што раније нисам отишао. Да им однесете сто хиљада, то за њих није ништа, али табла чоколаде — „ово за вашу децу“, — то много учини.

Толико су приступачни, Јунг је четврта врата од Ранцеа, млад

човек... | : Пре г. Поповића је био Пера. Пре Пере је била госпођа Ваја.

Бећаревић је примио шећер и бонбоне, Пера је примао новац и лагао помоћу телефона — „не шаљите пакете“, рекао је.

— Драги ми је обећао, говорила је Ваја у почетку. Нашли смо мантил и качкет и чекали да брат изађе, — па није изашао.