Наша књижевност

~ у главу.

приметио погрешку, можда није. Али је прочитао поново, онда је онај што је већ био умро остао да чека идућу партију:

— Не Поповић, него Петровић — али могу обојица (агенти су се смејали на овај Вујковићев ВИЦ). =

Људи су тек заспали, а сад су их пробудили. Док су се расанили, руке су им биле везане. Онда су стајали. Последњи пут стајали. Стајали су они што су делили покривач, четвртину цигарете и буђаву проју. Што су веровали у слободу (и кад је била далеко), што су прошли пут од Специјалне полиције и живели у логору.

Слобода је била све ближе (Руси су повратили Харков и надиру даље), а они је неће дочекати, Неће је доживети они што су се за њу борили, што су веровали и кад су Немци били пред Москвом, што су се радовали за села која се на карти и не виде — „добро је“ Руси су их зауставили! Чујте, зауставили су их, Немце су зауставили, зар се не радујете!

Били су чудно збуњени и неко можда тражио шешир: збунио се. Неко је певао, лепо и победнички, иако је глас био храпав, а агент је пришао и ударио човека што је певао. — „Шта урлаш, не идеш на свадбу!“

На прозорима су биле решетке; иза решетака земља: Србија. На километар, два, или сто километара (сад је то свеједно), била у деца, мајке и драгане. На километар два, биле су раке. Док нису ушли у аутомобил, могли су да виде небо, оголело дрвеће и логорске стражаре. Децу нису могли да виде, она сад спавају и можда сневају како им отац доноси лепу, гумену лопту, или како јуре за лептиром (да ли у овом рату деца уопште сањају како јуре лептире или само како беже од Немаца).

~ А ово је утеха: деца ће знати ко су им били очеви и живеће без страха: слобода се приближује.

Затим су биле раке и Немци. Немци су имали чисте униформе, колоњску воду, помаду и сви нису били пијани; у паузама између два аутомобила разговарали су о ПИ аа и коњским тркама: „Ја идем на трке али се не кладим.“

Између једног и другог аутомобила, биле су цигарете и уздаси.

— Сутра ћу да се одмарам, много сам уморан; толико посла данас. ;

— Чини ми се да је прошли пут један остао жив.

— Свеједно у рупи ће брзо да заврши. :

— Не, не, рекао је доктор Јунг, и мени је био сумњив; пуцао сам у главу и није се мицао.

Двадесет аутомобила, четири стотине људи. Четири стотине тела са рукама под главом, са ужаснутим очима, са мирним осмејком, са гневом: толико посла данас. Сваки мора да се прегледа, а то вам је ђаволски народ; сав изрешетан и ипак се миче: 10ш а метак

,