Наша књижевност

Меј брат = У 5:

259

— Волим кад се овако скупи, па одједанпут, каже један Немац, него сваки дан по неколико: сад смо неко време мирни.

Они су сад мирни, људи у ракама су мирни, а Србија ће да се умири кад за ово чује: нема милости за бунтовнике!

И мој брат је био у једном аутомобилу. И њега су пробудили. Добио је наш пакет и тек што га је отворио: пакет сад остаје.

— Поделите га другови, рекао је.

Био је слаб, тако слаб: рекао нам је, ако нешто учинимо, да му пошаљемо инјекције. Послали смо му инјекције, а сад је прочитано и његово име: значи, све је било узалуд,

— Немојте да се лишавате, рекао нам је. — Можда ни ви немате шта да једетер

А сад је мислио:

„Кад моји чују за ово, како ће им бити2“

На себе је заборавио: вукли су га по ходницима,

— Воде га на стрељање, шапутали су другови.

Да, мог брата воде на стрељање. Руке су му бледе и лице му је бледо, а очи му нису сјајне само због болести: он зна за Харков, Он је желео, толико желео да зна и за Берлин, али то неће дочекати: другови ће и то да доживе. А како се шапутало и певало за Стаљинград! У амбуланти се певало: тихо да нико не чује. Био је пегавац и дизентерија, а Немци су се уплашили: од Руса су се уплашили, не од пегавца.

Да су га пре годину дана стрељали, не би знао за Стаљинград. Гладовао је, разболео се и чуо за Стаљинград. Док су га водили на стрељање, мислио је на то, мислио је на нас и сетио се: под креветом су ми лимуни, да ли ће другови да их нађу, или ће стражар да узме2

Мислио је о лимунима, о свему је мислио! Док није престао да мисли. Док није постао трупло са угашеним очима, осмејком и бледом руком. У његовим очима је била шума преко пута. У његовим очима је била љубав. У његовим очима... Али Немци то нису видели. Немци су ослушкивали да ли куца срце. Велико срце, срце што је хтело да загрли свет, срце човека који није имао драгану, а брата само док је овај био мали; после је-брат постао охол:

— Не знаш ти то, говорио му је брат.

Срце што је куцало за Стањинград; срце које неће задрхтати за Берлин: престало је да куца.

Е .„„Сад смо добили извештај из државне комисије. Један друг ми је донео: „Ђурђевић Илија, моделар из Београда, и т. д.... стрељан 19-1-1943 у Београду.“

„Мој брат се звао Илија, Везивао је кравату и слушао Вуку Шехеровић. Свађали смо се због клупе и конопца са вешом у соби.

Сад више немам брата: Немци су га убили.

МИОДРАГ ЂУРЂЕВИЋ