Наша књижевност

МАНИ

| и +.

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД А

МОЛИЈЕР: „ТАРТИФ“

Молијеров „Тартиф“, који је недавно, у новој режији и новој подели улога,

сбновљен у Народном позоришту у Београду, свакако је, по општем суду књижевне критике, не само међу најзрелијим творевинама „првог грађанина француског позоришта“, него и међу најбољим делима светске комедиографије. Попу- | ларност „Тартифа“, још од првих претстава прве верзије дела пред бираном дворском публиком Краља-Сунца, па све до наших дана, када не силази с репертоара најбољих позорница света, била је и остала толика, да се њоме може упоредити само успех извесних Шекспирових дела. Само главно лице, које је своје име позајмило и комедији, одавно је престало да буде само један појам у позоришном и књижевном речнику; прешавши с позорнице У свакодневни живот људи, у коме служи као књижевни синоним за лицемерност, лажну скрушеност и верску аморалност, оно је стекло највише признање које један књижевни лик може стећи: постало је признатим симболом за живе ликове живота! ;

Писана у зрелим годинама, када је славни „забављач“, с двоструким искуством писца и глумца, осетио потребу да свој инстинкт за проналажење смешног окуша на значајним проблемима друштвене стварности свога доба, ова Молијерова комедија, више но им једно његово дело, показује ванредну снагу комичног као уметничког средства за критичко проказивање и жигосање вештачког и лажног, што се, преживело, организованом друштвеном силом успева да одржи у животу. Радња „Тартифа“ сасвим је проста, у појединостима чак и наивна. Педантна професорска критика, коју је сметала слободоумност Молијеровог тражења комичног у освештаним и друштвено неприкосновеним појавама, одавно је већ, на челу са Сент-Бевом, Бринтјером и Леметром, злурадо подвукла све недостатке заплета с наглим недовољно образложеним обртом у вештачкој коначници. Али и поред тих књижевних и позоришних слабости, — условљених, с цедне стране, неразвијеношћу комедије као књижевног рода и, с друге књижевно-идејним уступцима двору као врховном арбитру, — ово Молијерово дело, опоро по проницљивом погледу у друштвену стварност, снажно по реалистичком заснивању комичног утиска, љупко по својој песничкој једноставности, остаје класично уметничко сведочанство права, могућности и величине комедије, и данас још, скоро три столећа позније.

Више но у осталим својим делима која су претходила „Тартифу“, Молијер у овој својој комедији устаје против предрасуда своје средине, бори се против изопачености и наказности, жигоше хипокризију која се јавља као нужна последица у средини где су лаж, пљачка и насиље основ друштвених односа људи. Он „Тартифом“ не захтева само право комедије као књижевног и позоришног рода, што је понекад био присиљен да чини својим ранијим делима, у време када је само трагедија, с извештаченом, патетично приказаном тематиком из „живота“ племства, имала право на опстанак; он „Тартифом“ захвата много дубље: тражи право комедиографа, чији је положај на двору био раван најмљеном забављачу, да прикаже озбиљне друштвене проблеме, да у огледалу комичног одраза про-