Наша књижевност

Хроника

вери животну заснованост и друштвену оправданост извесних појава и да кри-

тичком моћи смеха, здравог и позитивног по инспирацији, допринесе раскринкавању и обарању вештачких светиња и лажних кумира друштва, неприкоснове-

них по ауторитету који им даје друштвени ред ствари. Посматран са тог становишта, „Тартиф“ је комедија о привилегисаном пороку, као типичној друштвеној појави, пороку који се зацарио захваљујући својој безобзирној продорности и лицемерности, с једне, и друштвеним предрасудама, кратковидости, чак безазленој доброћудности, с друге стране.

У целокупном Молијеровом делу, тако плодном по мотивима и проблемима, „Тартиф“ је прва комедија у којој се писац, сагледавши социјално-историске корене животних појава, одлучно хвата у коштац с друштвеним отровом порока; тема на коју ће се Молијер још навраћати у својим познијим делима, на другим темама и у новим видовима, и не с мање психолошке дубине и социјалне оправдавости. Али ће „Тартиф“ остати, у свој Молијеровој књижевној делатности, као дело за које је било потребно највише храбрости у инспирацији, слободе у погледу и чистоте у савести. То је комедија о једној специјалној, друштвено не-

прикосновеној врсти привилегисаног порока: о језуитском лицемерју и религиозној обмани. Чим је дело први пут приказано, за време дворских свечаности кра-

јем прве половине маја 1664 године, оно је било изложено бездушној хајци оних који су осетили да је у делу о њима реч: даљње приказивање комедије било је отказано, писац нападан као „демон који се прерушио у човека“, а читање за-

брањено под претњом изопчења из цркве: друштвени модел Тартифа, свештенство, привремено је ликовало! Тада Молијер, да његов драмски и позоришни труд

не би био узаман утрошен, приступа преради дела. Користећи оштре супротности између племства, свештенства и високог грађанства, на којима је и двор заснивас

своју политику, уцењујући једне помоћу других, Молијер окончава своје дело неприпремљеним, вештачки нађеним решењем, које је срачунато на утисак који ће оставкти у двору: апотеозом краља који, као носилац Адеје правичности, кажњава лицемерног узурпатора, баш у тренутку кад је порок пред потпуним триумфом. Ма колико да овај завршетак, у драмском склопу радње, по логици збивања, остаје недовољно мотивисан, дакле и недовољно убедљив, он је савршено у складу са духом епохе, „историски „једино могућан“, како је говорио Гете.

У главном лицу ове комедије, у Тартифу, Молијер је приказао не само Једног одређеног, конкретног човека своје средине, један карактер, него истовремено и Један одређени тип човека у друштвеном смислу, једну одређену социјалну појаву свога доба. Ма колико да су се биографи трудили да нађу књижевни и животни узор Молијеровом бесмртном лику, тражећи му врело код Бокача и Раблеа, или у оном мноштву лицемерних, покварених и развратних „управљача људских душа“, који су били тако видни у јавном животу апсолутне монархије, ипак остаје ван сваке сумње да „Је Молијер у Тартифу оваплотио, реалистичким поступком карактеризације, уметнички скоро ненадмашно, не само битна својства једног друштвено и историски одређеног слоја верских лицемера, него, још више, и само верско лицемерје.као такво. Значај Тартифа, као типа, баш се и састоји у томе што је један вид, што је једна тенденција владајућих кругова, у првом реду оних који су се служили лицемерном маском верске чедности, нашла у њему своје конкретно и адекватно оваплоћење у крви и месу, свој верни и убедљиви уметнички израз. Молијер је у „Тартифу“ приказао католички клер, који је добро познавао из Клермонског колежа, где је провео своје младе дане, и из својих позоришних лутања по провинцији, у јед-

вом њеном типичном претставнику, који ће отада заувек остати његово уметничко оличење: у Тартифу. То је препредени аморални интригант с маском