Наша књижевност

наивна и безопасна човека, лицемерни богомољац, који верском скрушеношћу сакрива свој прави лик сладострасног блудника и избирљивог, облапорног ждероње, Хладни и промишљени частољубац, који не бира средства да би постигао свој циљ, док је његово држање у власти разума, он постаје толико непромишљен и нагао, када ради по нагону похлепе и страсти, да на тренутке његова заслепљеност потсећа на безочну глупост бесмртног Жоржа Дандена,

У европској књижевној критици, која се специјално бави проучавањем Молијера, већ читаво столеће, и више, воде се жучне распре: да ли је Молијер у свом делу хтео само да прикаже и исмеје верску хипокризију, као један вид друштвеног лицемерства уопште, или је његов снажни ударац духовитог сатиричара био такође намењен и самој цркви и самој религији, као таквим. Само Молијерово дело, нема сумње, не даје никаквог повода таквој дилеми. Сва његова изванредна снага комичности и лежи баш у томе што је у скрушеној побожности умео да осети лаж, у преданом богомољцу препреденог лицемера. Уосталом, све и кад би Молијеров текст, накнадно прилагођен друштвеним условима приказивања, и остављао извесне отворене могућности за ограничавање Молијеровог предмета сатиричног приказа, остаје чињеница да Молијер свом главном лицу, том сладострасном и облапорном црнорисцу, ставља у уста опробане и већ отрцане аргументе из теолошке реторике. Из блудних Тартифових уста могу се чути речи о нагодби с небом, о грешности смртника, о оправдању злочина богоугодним делима и разне друге посластице, својствене једино вековима изграђиваној теолошкој „дијалектици“ и језуитској казуистици. У том раскринкавању једног изопаченог назови погледа на свет, у том жигосању једне наказне људске маске, комедија поприма једну јако подвучену црту племенитости, она носи тенденцију враћања човека на његов прави лик, очовечења његова живота,

Било је покушаја да се средина буржоаске породице у којој се Тартиф зацарио прикаже као недотупавно слепа, да се лица која он заводи својом теолошком слаткоречивошћу претставе као обични глупаци, који не виде даље од свог носа. Такво мишљење могло се чути и код нас, још пре рата, и оно се делимично осетило иу режијској концепцији Мате Милошевића и улози Оргона у тумачењу Боже Николића. Приказујући кућну средину једне обогаћене буржоаске породице, која у свему настоји да се поводи за племством, па и у се пом уздизању цркве и божјих слугу на земљи, Молијер удара по лаковерности и некритичаности, чак наивној доброћудности таквих људи, на које и најобичнији варалица, пун најгрђих порока, ако је само привидно смеран, може да учини утисак чедног верског фанатика. У Молијеровом Оргону није смешна његова глупост, него његова претерана хришћанска ревност, која га одваја од стварности, која му затвара очи пред чињеницама, која га удаљава од природности и разума. Режисер је упао у крупну грешку, када је дозволио Божи Николићу, који је иначе у својој концепцији дао лело остварење, да исувише подвуче глупост и затуцаност у Оргоновом карактеру. :

Тартиф Страхиње Петровића, који се све више истиче као глумац солидне ерудиције, дат је необично заобљено, као изливен. из једног комада, У жељи да подвуче основну карактерну црту Тартифа, која је несумњиво у верској хипокризији, он га је свео до такве упрошћености, да је изгубио ону карактерну рељефност, постигнуту сложеношћу особина, која је велика тајна Молијерово, комедиографског дара у вајању ликова, Сув у отсечним покретима, сасвим рационално прорачунатим на контраст побожности и покварењаштва, он је потпуно изгубио две друге битне особине; облапорност и сладострашће, услед чега су многе сцене, изазване 'лудим деловањем пожуде и страсти, приказане одвећ круто, у једној линији, У истој боји, остале недовољно мотивисане, У држању Страхиње Петровића као Тартифа није било довољно слободе, ингениозности и суверености једног мајстора интриге и дволичности, који је врло опрезан када