Наша књижевност

осећа да га неко прониче, али скоро безумно слободан п насртљив када верује да га инстинкт води остварењу постављеног циља. ј

Дорина Марице Поповић, и поред делимичног претеривања у подвлачењу народског у карактеру, дата је у лепом стилу комедије де! агје: у интерпретацији која би била, дакле, за принципијелну дискусију. Њене речи, које је Молијер несумњиво црпео из духа трећег сталежа, требало је говорити с мање везаности за форму стиха, с много више искрене простосрдачности и логичног наглашавања, Та није њој случајно у комаду додељена почасна улога да говори у име здравог разума! На репризи, Марица Поповић играла је Елмиру, улогу која изискује сасвим друкчију интерпретацију, М поред тога што је експеримент у потпуности успео, јер је Марица Поповић показала вишестране могућности свога дара, мислимо да је ово било само излишно трошење глумачких снага,

Цела комедија, која изискује једру реалистичку интерпретацију, са стилнзованим говором који захтева љупки и духовити Молијеров стих, дата је у вратоломном темпу, за који наши глумци, без већег и солиднијег искуства у класичном репертоару, нису били у потпуности спремни. Да би се у пуној мери могла осетити звонка лепота Млијеровог стиха, потребно је обратити пажњу и на дикцију В тон казивања, са становишта психолошке и музичке вредности појединих речи и реченица у склопу већих целина, спојених из различитих музичких покрета. У интерпретацији гласовних и музичких-особина стиха, које у делу Молијера нису на последњем месту за постизање пуног ефекта, наш млади ансамбл није успео да на овој претстави постигне примерну висину уједначености. Док је, на пример, Фран Новаковић у улози Лојала давго стих у прозном ритму реченице са ло-

Гичним и психолошким наглашавањем, дотле је млађи део ансамбла прибегао

школском сецкању текста, с посебним дахом за сваки стих.

Приказ „Тартифа“ који је био изнад просечног нивоа наших позоришних претстава, показао се као солидна школа за све наше глумце, Због тога би, без обзира на уметничку висину постигнутих резултата, потребно било, у оквиру општег репертоарског плана, више неговати класичну драму у стиху.

ЈУБИЛЕЈ РАШЕ ПЛАОВИЋА

За двадесетпетогодишњицу своје глумачке делатности Раша Плаовић је изабрао Толстојев „Живи леш“, у коме је тумачио сложену личност главног јунака драме. (Ово посмртно дело Лава Толстоја, у коме се велики писац „Рата и мира“ показује само у једном свом виду, и не оном најизразитијем, омогућило је слављенику да у пуној мери и у правом облику искаже свој глумачки темпе-

рамент. Високо етички постављена и трагично наглашена личност Феђе Прота-

сова, коју је Раша Плаовић тумачио докраја верно, с потпуном уживљеношћу, показала се као необично погодна за онај тип глуме, с трагично наглашеном унутрашњом болећивошћу и спољном мекоћом, коју Раша Плаовић већ две и по деценије неуморно остварује, у разним нијансама и видовима, као своје најверодостојније глумачко и уметничко „вјерују“.

Нажалост, претстава којом је Раша Плаовић обележио свој Јубилеј, није била на достојној висини, У Толстојевом „Живом лешу“ нема праве драмске радње. Трагедија једне породице, чија се судбина приказује, послужила је Толстоју само као нека врста илустрације за главно лице, као погодан материјал за развијање моралне тезе о срећи у одрицању и патњи, о искупљењу кроз болове и кроз грех. Око ове уске идеје писац „Васкрсења“ дао је читав низ сликовитих детаља и занимљивих ликова из живота, органски недовољно сраслих, чаж без уплива на основно језгро драме. Да се од ове хронолошке илустрације једног случаја, која Толстоју служи за постављање морално-етичких теза о при-

родности, задовољству и срећи, направи истински позоришни материјал, који ће одржати пажњу савременог гледаоца, туђег моралној проблематици толстојев-