Наша књижевност

РА БИ Хроника

ИВАН МИХАИЛОВИЧ МОСКВИН

Кад су И. М. Москвина упитали откуда он као старији човек налази толико снаге да са живописним сјајем, заносном храброшћу, с тако младалачком смелошћу живи, ради и осећа у типу ираве скитнице Хлинова, он је одговорио:

ј

„Много волим певање, а у „Врелом срцу“ ја полазим чамцем уз певање дивне руске песме „Калинушка“. И када је само чујем на скези, расположење гасте, стварам радосно, смело.“

Сећам се како је друга народна песма наводила Москвина да ствара исто тако „радосно, смело“ мада на други начин него у „Врелом срцу“. То је било у сцени с крчмом у „Борису Годунову“ од Пушкина. Радња је на пробама текла свакојако. Али када је Варлаам — Москвин, „тумарајући по крчми“, подигао чашу комадаре уз песму „млади се калуђер постригао“ — као да су некуда пропали и глумац и позориште, као да је подунуло нешто правом стародревном Русијом, широким њеним просторима, подунуло снажиним њеним ветровима, који односе „добре момке“ по дивљем пољу ; подунуло дивљом храброшћу и још више — злом тугом. Каже се: „Песми речи не можеш ишчупати.“ Али из ове песме није било

могуће избацити ни звука: цела скитница Варлаам, а с њиме и цела скиталачка Русија била је у њој

Требало је једном да ИМ. М. Москвин у том истом комаду „Борис Годунов“ (нажалост нису га играли пред публиком) буде режисер. Никако није ишла народна сцена код Новодевичјег манастира. У њој су играли добри глумци, талентована омладина, али су и остали само добри глумци, не претварајући се ни за тренутак у шаролику, разногласну московску гомилу, која се шета око манастира. Али је дошао. Москвин, узео књигу и наједаред су с њених страница одјекнули гласови сурови, суви, меки, санани, лукави, храбри, богобојажљиви — свакојаки; и зашумела је древна народна Москва, збуњена неслућеним чином: дићи цара на царство ! Пушкин је лица која играју у тој сцени обележио са „један, два, три, први, други“, Москвин је те безимене претворио. у жива лица, које не можеш помешати једно с другим : кроз изговорену реч — кратку, сажету до тврдичлука =- ми смо их уочили, и то тако уочили, као да смо се сами с њима сударили У тој гомили, која се спуштала према манастирској капији, Младим глумцима _није остало ништа друго него да се придружи Ивану Михаиловичу у ту гомилу.

Неко му је, кажу, изразио своје одушевљење :

„Одкуда да ви тако познајете стару Москву2“

Иван Михаилович је с лукавим осмехом одговорио :

„Зар не видите какво ми је презимерг Москвин. Како не бих знао Москву!“ Био је у праву : презиме, то је цела његова биографија, а у исто време и део његове уметности.

Родио се у Москви 18 јуна 1874 године, на међи старе и нове Москве, у кући на Иљинки.

К–

Стару Москву древних цркава, ћутљивих тремова, стражарских кула, историску Москву, ону која је одбранила Русију од Татара и Пољака, народну Москву, спаљену чувеним пожаром од 1812 године, Москвин је познавао и волео од раног детињства. М када му се пре много година — први пут у историји руског позоришта — десило да уђе као цар Фјодор у дворану Кремљанског замка,

он је тамо ступио с тако топлом једноставношћу, са уобичајеном смерношћу као да је већ пре три века тамо проводио свој живот,

Код Москвина је — московски говор, прави, богат, сликовит, смео, јасан као извор, руски говор стародревне народне Москве. За Москвина није грех рећи да је он од оних малобројних који су испунили завет Пушкинов : „Говорни језик простог народа (који не чита стране књиге и, хвала богу, не изражава своје мисли као ми, на француском) достојан је исто тако најдубљих