Наша књижевност

спахију да на рачун сељака стиче што више новаца, учи их да грде још више. ИМ зар то није требало да изазове моје негодовање2.. Ако сте ви имали ту несрећу да се охолом смерношћу одрекнете ваших истински великих дел% то вам је сада дужност да се са искреном смерношћу одрекнете ваше последње књиге и тешки грех који сте учинили што сте је пустили у свет искупите новим творевинама, које би потсетиле на ваше раније.“

Објављивање „Одабраних места из преписке с пријатељима“, плод тешких и све већих духовних и душевних криза генијалног и прослављеног руског уметника, проузрокује у Гогољу још теже и још веће кризе, које ће се 3авршити тек његовом смрћу. Херцен, Тургењев, целокупна напредна интелигенција Русије узима учешће у том значајном догађају, бранећи велико дело Гогоља од њега самог, од његових погледа изнешених у „Преписци“. За Гогоља више нема опоравка, и он нема више снаге да своју гигантску поему руске николајевске стварности, „Мртве душе“, заврши.

Смрт Гогоља потресла је целу Русију. Писац „Тараса Буљбе“, „Ревизора“ и „Мртвих душа“ остао је вољен, остао је упркос свему писац народа, и свечаности приликом његове сахране, по учешћу народа, недвосмислено су злогласној царској полицији давале утисак велике општенародне демонстрације против политике материјалне и духовне пустоши коју су над Русијом спроводили њени тадашњи управљачи А Чернишевски је писао:

„Маколико високо ценили значај литературе, никако га још не ценимо довољно; она је неизмерно изнад свега што се ставља изнад ње. Бајрон је у историји човечанства лице које тешко да није важније од Наполеона, а утицај Бајрона на развитак човечанства још далеко није тако велики као утицај многих других писаца, и давно већ није било у свету писца који би био тако значајан за свој народ као Гогољ за Русију.“

Гогољ, чији је реализам од неоспорног значаја за развој наше реали-

стичке књижевности, ствара читавим својим бићем, али са неумољивом критичком строгошћу према своме раду. Водовозов ту савесност и строгост Гогољеву према књижевном послу илуструје речима самог Гогоља:

„Најпре треба набацати све, како дође на памет, макар и рђаво, водњикаво, али апсолутно све, и заборавити на ту свеску. Затим кроз месец дана, кроз два месеца, некад и доцније (то ће се показати самим собом), узети написано и прочитати: видећете да много штошта није тако, да има мното сувишнога, а да понешто и недостаје. Извршите исправке и дотерајте примедбе са стране — и поново оставите свеску. Приликом поновног прегледа додати нове примедбе, а где нема места, узети парче хартије и залепити га са стране. Када све буде на тај начин исписано, узмите и препишите свеску својеручно. При томе ће саме од себе сенути нове мисли, одбацивања, додаци, прочишћавање стила. Међу раније речи ускочиће нове, које тамо морају неизоставно да буду, али које се из било ког разлога не могу да нађу одмах. И опет оставите свеску. Путујте, забављајте се, не радите ништа, или макар пишите нешто друго. Наступиће тренутак када ћете“ се сетити занемарене свеске; узмите је и прочитајте, поправите је на исти начин као и раније, и кад она буде опет сва ишарана, препишите ·је својеручно. Ви ћете при томе приметити да, заједно с јачањем стила, с обрадом, прочишћавањем реченица, као да јача и ваша рука; слова постају сигурнија и одлучнија. Тако треба радити, по мом мишљењу, осам пута. За некога ће, можда, бити потребно мање, а за некога још и.више пута. Ја то радим осам пута. Тек после осмог преписива-

_ња, неизоставно својом руком, рад по-

стаје потпуно уметнички завршен.“

Ова прва књига издавачког предузећа „Културе“ у серији „Велики људи и њихова дела“ корисна је не само за упознавање руске културне историје и књижевности, и једнога од њених највећих мајстора, него и за студију руске друштвене стварности прве половине

у