Наша књижевност

мн 5 - пе ум

464

Гогољевог времена, која је тежила да спаруша и угуши сваки здрави изданак народног духа и снаге-и да заустави ма и најмањи да» прогреса, смех Гогољев, то поразно, неодољиво оружје његовог изванредног духа, морао је бити ућуткан, загушен, сломљен. Гогољ то осећа већ у првим тренуцима свога стварања, кад одустаје да пише комедију „Владимир З-ег степена“. Он поводом тога- пише: „Перо се закачиње баш за она места која цензура ни за шта неће пропустити. А шта вреди ако се комад не буде играог Драма живи само на позорници. Без ње је она — као душа без тела...“ ИМ ту почиње драма Гогоља човека и Гогоља уметника.

Над Гогољевим стварањем, од почетка до краја, непрекидно, лебди крвава нагајка царске цензуре, сапињући снаге ствараоца, унакажујући дивно ткиво песниковог генијалног дела, замућујући његов чудесан вид и подривајући животворну, распевану Гогољеву веру у своје дело и у прогресивне снаге — у дело народа. Његова путовања у иностранство, по Немачкој, Швајцарској, Француској и Италији, праћена све тежом болешћу, као и његов каснији боравак у отаџбини коју је волео изнад свега и у коју се увек враћао са надом да ће му дати нове животне и стваралачке снаге, обележени су све мрачнијим и безизлазни-

јим душевним кризама.

„Одабрана места из преписке с пријатељима“, објављена 1847 године, плод су душевног слома човека и уметника Гогоља, који се мири са правом кметства и царским самодржављем. Али иако је то његово дело, та књига, кад је објављена, била и за Гогоља тежак ударац, као што је побудила праведан револт свих напредних духова Русије тога доба, Бјелински, који је високо ценио Гогоља као једног од најјачих уметничких стваралаца тадашње Русије који су изражавали прогресивне тежње народа, после изласка „Одабраних места.“ му пише:

„Ви сте само делимично у праву кад сте у чланку видели расрђеног човека, Тај епитет је сувише слаб и

Наша књижевност

нежан да изрази оно расположење у које ме је довело читање ваше књиге... Ви сте већ толико година навикли да гледате Русију с ваше прекрасне даљине, а познато је да ништа није лакше него издалека видети предмете онакве какве хоћемо да их видимо; зато што у тој прекрасној даљини ви живите тако да сте јој потпуно туђи, живите у самом себи, унутра у себи, или у једнообразности кружока, који је настројен исто као ви и који је немоћан да се бори против вашег утицаја на њега. Зато ви нисте ни опазили да Русија гледа своје спасење не у мистицизму, не У аскетизму, не у пиетизму, већ у успесима цивилизације, просвећености, хуманизма. Њој нису потребне проповеди (довољно их је слушала!), ни молитве (довољно их је понављала!), већ буђење код народа осећање људског достојанства, толико векова изгубљеног у блату и ђубрету — права и закони, сагласни не с црквеним учењем, већ са здравим разумом и правичношћу, и по могућству њихово строго испуњавање. А уместо тога она претставља страшну слику земље где људи тргују људима, немајући за то ни онога оправдања којим се лукаво користе амерички плантажери, тврдећи да Црнац није човек; земље у којој људи не. називају себе именима, већ надимцима: Вањке, Васке, Стешке, Палашке; земље где најзад нема не само никаквих гаранција за личну част и својину, већ нема чак ни полицијског поретка, него постоје само огромне корпорације разних службених лопова и пљачкаша. У Русији су сада најактуелнија савремена национална питања: поништење права кметства, укидање“ телесне казне, завођење по могућству строгог извршавања бар постојећих закона. Ето то су питања којима се узнемирено бави цела Русија.. И баш у то време велики писац, који је својим необично-уметничким, дубоко истинитим делима тако моћно утицао на самосвест Русије, која јој је омогућила да види саму себе као у огледалу —" појављује се с књигом у којој у име Христа и цркве учи варварина-